Faze
realizacije
-
širenje institucionalne mreže za razvoj projekta na
međunarodnom nivou
-
razrađivanje okvira događanja u svakoj zemlji koja učestvuje
-
razrada uzajamne saradnje
-
prezentacija projekta u različitim verzijama
-
publikacije i digitalni zapisi
Sadržaj
projekta
-
različite međunarodne izložbe savremene umetnosti održane
u različitim evropskim umetničkim centrima
-
muzički koncerti bazirani na lokalnoj tradiciji (i lokalnim
instrumentima)
-
performansi
-
tradicionalna kuhinja: različite varijante kontinentalnog
doručka
-
moguće: simultani TV prenos iz različitih regiona
Anda Rotenberg
Kontinentalni doručak
Kafa, šlag, sok, kroasan, puter i džem. Tipični francuski
doručak nazvan kontinentalni nasuprot britanskom koji
se sastoji od čaja (ili kafe), kaše, pržene šunke i jaja
na tostiranom hlebu. Oba doručka, poznata širom sveta,
postali su deo globalne kulture kao proizvod koji dolazi
iz Evrope i koristi se kao dokaz kultivacije.
Sama
Evropa se još uvek identifikuje kao oblast gde je sve
u francuskom stilu, uključujući, naravno, i doručak. Ko
bi pomislio na Evropu kada se prica o Bosni ili Litvaniji,
na primer. Ko zna da je bosanski grad Sarajevo bio nekad
najznačajnije evropsko mesto mesto gde je 1914. počeo
Prvi svetski rat; ko zna da je Vilnus, glavni grad Litvanije,
geografski centar Evrope?
Kakav
je pojam Evrope sa tačke gledišta samih Evropljana? Šta
znači kontinentalni doručak građanima Kijeva, Ljubljane,
Porta ili Rejkjavika? To pitanje nije potrebno postavljati
mnogim poznatim umetnicima. Mnogi od njih stalno dotiču
pitanje identiteta. Kako je to biti irski Evropljanin
ili ruski Evropljanin, itd.
Kada
pogledate savremenu umetnost sa ove tačke gledišta, bićete
iznenađeni koliko se eminentnih umetnika bavi problemom
svog kulturnog identiteta. Veliki uspeh Marine Abramović
na Venecijanskom bijenalu 1999. godine, na primer, nije
zavisio samo od gomile presnih kostiju.
Umetnica
je sedela na hrpi kostiju neprijatnog mirisa koje je čistila
kao da je usred masovne grobnice negde na ratištu u bivšoj
Jugoslaviji. Ispuštala je zvuk ožalošćene osobe, koji
je bio pomešan sa vrelinom italijanskog leta (moglo bi
biti i jugoslovensko leto) i smradom mesa koje trune.
Milica
Tomić, još jedna srpska umetnica, ne peva pogrebne pesme.
Ona gleda u posmatrača sa ekrana, sa suzama u očima i
ponavlja rečenicu: Ja sam Milica Tomić, ja sam Srpkinja
.
To
je dovoljno da se razume poruka. Ona se oseća krivom zbog
svega što se desilo u njenoj zemlji. Bivša Jugoslovenka,
poreklom Bosanka, Danica Dakić, projektuje sliku praznog
postamenta na kojem je nekada stajao torzo Ive Andrića,
dobitnika Nobelove nagrade, i koji je autor romana Na
Drini ćuprija. Torzo pisca je srušen za vreme hrvatsko
bosanskog sukoba. Projekcija pokazuje pišcevu ruku sa
naliv perom. Ruka podrhtava. Nobelova nagrada ne štiti
spomenike.
Zapravo
spomenici pate isto ili čak i više od ljudi. U gradu Sarajevu
još jedan spomenik je uništen za vreme istog sukoba. Reč
je o spomeniku Gavrilu Principu, bosanskom revolucionaru,
koji je ubio princa Ferdinanda u leto 1914. i tako bio
povod svetskog rata. Bosna je u to vreme pripadala Austrijskoj
imperiji. Posle toga Bosna je pripala Jugoslaviji. Danas
je nezavisna evropska zemlja. Koga je briga za Sarajevo?
Koga je briga za Vilnus?
Deimentas
Narkievicius, litvanski umetnik, načinio je napor da izmeri
Evropu i pronađe njenu geografsku sredinu. Ispostavilo
se da je to trg u Vilnusu. Umetnik je fotografisao mesto.
Izgleda kao prosečno urbano evropsko mesto. Moglo bi biti
u Evropi. Ko zna? Kladim se da ga većina evropskog stanovništva
ne bi prepoznala. Ne postoji nikakav reper. Ni Big Ben,
ni Ajfelov toranj, ni gondole, ništa. Samo trotoar, zgrade,
kola,
Središte
Evrope izgleda kao središte bilo gde. U Litvaniji je katolička
vera prisutna oko 500 godina. To nije dug period. Pored
toga, hrišcansku veru prate predbaptističke navike. Egle
Rakauskaite je napravila svoju interpretaciju Svete pričesti.
Ona je od čokolade napravila raspeća. Isusovo telo je
postalo zaista slatko.
Poljska
umetnica Joanna Rajkowska nudi drugačiji proizvod. Ona
je napravila set konzerviranih izlučevina ljudskog tela,
šest tipova svaki za posebnu namenu: seks, snaga, mozak,
itd. Ona ih prodaje iz frižidera kao što se prodaju
Koka-Kola ili Fanta. Prodaje se sve što se može kupiti
posebno u razvijenom industrijskom društvu. Konzumerizam
je vrlo snažan faktor svakodnevnog života u Evropi.
Uvek
želite da kupite više i bolje za manje para. Proizvod
mora da bude tako privlačan da bi privukao vašu pažnju.
Niko ne voli da jede iste kobasice svakog dana. Wim Delvoye
nalazi takav izbor kobasica u Belgiji da od njih može
da izvodi fantastične ornamente. To više i ne liči na
kobasicu. Više podseća na složene umetničke predmete od
ebonovine. Možete ih postaviti uz njegove ostale radove:
kamionet ili pravi mlin izrezbaren u skupom orijentalnom
drvetu.
S
druge strane, postoje vrlo luksuzni proizvodi koje nikada
ne biste mogli da stavite uz nešto obicno. Cipele, na
primer. Poseban par cipela mora biti izložen odvojeno
od drugih. Andreas Gurski posredstvom fotografija isporučuje
određenu sliku određenih cipela na određenoj polici. Posmatrajući
prenatrpane prodavnice na drugim slikama Gurskog, kako
možemo da verujemo da postoje milioni ljudi koji sebi
ne mogu da priušte ni obične, a kamoli neke izuzetne cipele!
Čak
ni kobasicu. Makar najobičniju, usput rečeno, takođe ni
u Evropi. Tu vrstu ljudi možete videti na fotografijama
Borisa Michailova. Moskovski beskućnici su spremni da
za malo novca urade šta god tražite. Setite se ranih instalacija
Ilje Kabakova? Lavirinti ružnih hodnika i čudnih pisama.
To su bila pisma žalbi i optužbi koja su napisali susedi
i uputili ih lokalnim vlastima da bi se kaznili drugi.
Slučajevi
su se ticali upotrebe zajedničkih prostorija: kuhinja,
toaleta, podruma, itd. Komunistima nije bila potrebna
privatnost na takvim mestima. Da li su oni razmišljali
o tipu doručka i načinu serviranja? Intimnost je vrlo
relativno pitanje. Hotelski gosti je, na primer, vole.
Ali iz sigurnosnih razloga u sobama postoje i TV kamere.
Možete videti kako izgleda dosadan hotelski život posmatrajući
seriju video radova Ann Sofi Siden.
Ona
sama se ne oseća neprijatno kada je fotografišu dok urinira.
Intimni prostor bi mogao za nju da znaci nešto drugo.
Isto se odnosi i na model ogledalske kompozicije Michelangelo
Pistolleta. Kao u filmu Louisa Bunuela ťTaj mračni predmet
željaŤ, u kome se proces hranjenja smatra vrlo intimnim
pa glumci to čine u potpunoj izolaciji. Nasuprot tome,
proces defekacije i uriniranja pruža mogućnost fine konverzacije
među dobrostojećim svetom.
Postoje,
međutim, realne situacije kada je prehrana osnovni problem
i kada se kao takva koristi kao instrument ugnjetavanja.
Svedočenja iz koncentracionih logora, avionskih nesreća
i plemenskih ratova pominju slučajeve kanibalizma kao
faktora preživljavanja. Vizuelne umetnosti se još uvek
ne bave tom temom iako Miroslaw Balka u jednoj od svojih
ranih instalacija postavlja stari vojnički kazan na pod,
u nivou čučavca kao što je objasnio.
Instalacija
je referirala na koncentracioni logor. Izložba je predstavljena
u Berlinu neposredno posle pada zida. Poslednji rat u
Evropi je već deo istorije; živimo u miru duže od pola
veka. Mnogi filmovi su snimljeni od tada. Za većinu evropskih
građana nacisti su zgodni muškarci u privlačnim uniformama.
Lica su im pozajmili nabolji glumci iz celog sveta.
Kolektivno
pamćenje rata je zamenjeno kolektivnim pamćenjem sredstava
javnog informisanja. Medijska slika rata je uglavnom privlačna,
posebno u pogledu negativnih heroja. Poljski umetnik Piotr
Uklanski predstavio je zbirku slika nacista iz filmova.
Poljski glumac Daniel Olbrychski je došao na izložbu sa
mačem i uništio fotografije na kojima je on predstavljen
kao nacistički oficir. Ministar kulture je zatvorio izložbu
u Varšavi. On od umetnosti očekuje da bude čista dekoracija.
Shall
we talk about the continental breakfast instead?
