45. Oktobarski salon - Kontinentalni doručak, Beograd
Prvi put međunarodna izložba
Beograd, 10. septembar - 31. oktobar 2004.

Opis projekta

Najavljeno proširenje Evropske Unije determiniše potrebu za poboljšanjem međusobnog razumevanja na mnogim poljima. Kultura je tu među najvažnijima od kako je postala faktor diferencijacije između regiona koji pak streme ka ujedinjenju na polju industrije, finansija, poljoprivrede itd.

Prvi CEI Forum održan u Veneciji od 9. do 10. juna 2003. jednoglasno je glasao za evropsku saradnju između evropskih zemalja na polju kulture, posebno savremene umetnosti. Odlučeno je da prvi projekat koji bi trebalo da se razvije bude lanac događaja nazvan KONTINENTALNI DORUČAK.


Svrhe projekta

  • prezentacija kulturnih raznovrsnosti u Evropi
  • uzajamno prepoznavanje umetnika iz različitih delova Evrope
  • podsticanje pravih vrednosti iz različitih delova Evrope kako bi postale
    jedinstvena evropska tradicija

Faze realizacije
  • širenje institucionalne mreže za razvoj projekta na međunarodnom nivou
  • razrađivanje okvira događanja u svakoj zemlji koja učestvuje
  • razrada uzajamne saradnje
  • prezentacija projekta u različitim verzijama
  • publikacije i digitalni zapisi

Sadržaj projekta
  • različite međunarodne izložbe savremene umetnosti održane u različitim evropskim umetničkim centrima
  • muzički koncerti bazirani na lokalnoj tradiciji (i lokalnim instrumentima)
  • performansi
  • tradicionalna kuhinja: različite varijante kontinentalnog doručka
  • moguće: simultani TV prenos iz različitih regiona

 



Anda Rotenberg
Kontinentalni doručak


Kafa, šlag, sok, kroasan, puter i džem. Tipični francuski doručak nazvan “kontinentalni” nasuprot britanskom koji se sastoji od čaja (ili kafe), kaše, pržene šunke i jaja na tostiranom hlebu. Oba doručka, poznata širom sveta, postali su deo globalne kulture kao proizvod koji dolazi iz Evrope i koristi se kao dokaz kultivacije.

Sama Evropa se još uvek identifikuje kao oblast gde je sve u francuskom stilu, uključujući, naravno, i doručak. Ko bi pomislio na Evropu kada se prica o Bosni ili Litvaniji, na primer. Ko zna da je bosanski grad Sarajevo bio nekad najznačajnije evropsko mesto – mesto gde je 1914. počeo Prvi svetski rat; ko zna da je Vilnus, glavni grad Litvanije, geografski centar Evrope?

Kakav je pojam Evrope sa tačke gledišta samih Evropljana? Šta znači “kontinentalni doručak” građanima Kijeva, Ljubljane, Porta ili Rejkjavika? To pitanje nije potrebno postavljati mnogim poznatim umetnicima. Mnogi od njih stalno dotiču pitanje identiteta. Kako je to biti irski Evropljanin ili ruski Evropljanin, itd.

Kada pogledate savremenu umetnost sa ove tačke gledišta, bićete iznenađeni koliko se eminentnih umetnika bavi problemom svog kulturnog identiteta. Veliki uspeh Marine Abramović na Venecijanskom bijenalu 1999. godine, na primer, nije zavisio samo od gomile presnih kostiju.

Umetnica je sedela na hrpi kostiju neprijatnog mirisa koje je čistila kao da je usred masovne grobnice negde na ratištu u bivšoj Jugoslaviji. Ispuštala je zvuk ožalošćene osobe, koji je bio pomešan sa vrelinom italijanskog leta (moglo bi biti i jugoslovensko leto) i smradom mesa koje trune.

Milica Tomić, još jedna srpska umetnica, ne peva pogrebne pesme. Ona gleda u posmatrača sa ekrana, sa suzama u očima i ponavlja rečenicu: “Ja sam Milica Tomić, ja sam Srpkinja …”.

To je dovoljno da se razume poruka. Ona se oseća krivom zbog svega što se desilo u njenoj zemlji. Bivša Jugoslovenka, poreklom Bosanka, Danica Dakić, projektuje sliku praznog postamenta na kojem je nekada stajao torzo Ive Andrića, dobitnika Nobelove nagrade, i koji je autor romana “Na Drini ćuprija”. Torzo pisca je srušen za vreme hrvatsko – bosanskog sukoba. Projekcija pokazuje pišcevu ruku sa naliv perom. Ruka podrhtava. Nobelova nagrada ne štiti spomenike.

Zapravo spomenici pate isto ili čak i više od ljudi. U gradu Sarajevu još jedan spomenik je uništen za vreme istog sukoba. Reč je o spomeniku Gavrilu Principu, bosanskom revolucionaru, koji je ubio princa Ferdinanda u leto 1914. i tako bio povod svetskog rata. Bosna je u to vreme pripadala Austrijskoj imperiji. Posle toga Bosna je pripala Jugoslaviji. Danas je nezavisna evropska zemlja. Koga je briga za Sarajevo? Koga je briga za Vilnus?

Deimentas Narkievicius, litvanski umetnik, načinio je napor da izmeri Evropu i pronađe njenu geografsku sredinu. Ispostavilo se da je to trg u Vilnusu. Umetnik je fotografisao mesto. Izgleda kao prosečno urbano evropsko mesto. Moglo bi biti u Evropi. Ko zna? Kladim se da ga većina evropskog stanovništva ne bi prepoznala. Ne postoji nikakav reper. Ni Big Ben, ni Ajfelov toranj, ni gondole, ništa. Samo trotoar, zgrade, kola, …

Središte Evrope izgleda kao središte bilo gde. U Litvaniji je katolička vera prisutna oko 500 godina. To nije dug period. Pored toga, hrišcansku veru prate predbaptističke navike. Egle Rakauskaite je napravila svoju interpretaciju Svete pričesti. Ona je od čokolade napravila raspeća. Isusovo telo je postalo zaista slatko.

Poljska umetnica Joanna Rajkowska nudi drugačiji proizvod. Ona je napravila set konzerviranih izlučevina ljudskog tela, šest tipova – svaki za posebnu namenu: seks, snaga, mozak, itd. Ona ih prodaje iz frižidera – kao što se prodaju Koka-Kola ili Fanta. Prodaje se sve što se može kupiti – posebno u razvijenom industrijskom društvu. Konzumerizam je vrlo snažan faktor svakodnevnog života u Evropi.

Uvek želite da kupite više i bolje za manje para. Proizvod mora da bude tako privlačan da bi privukao vašu pažnju. Niko ne voli da jede iste kobasice svakog dana. Wim Delvoye nalazi takav izbor kobasica u Belgiji da od njih može da izvodi fantastične ornamente. To više i ne liči na kobasicu. Više podseća na složene umetničke predmete od ebonovine. Možete ih postaviti uz njegove ostale radove: kamionet ili pravi mlin izrezbaren u skupom orijentalnom drvetu.

S druge strane, postoje vrlo luksuzni proizvodi koje nikada ne biste mogli da stavite uz nešto obicno. Cipele, na primer. Poseban par cipela mora biti izložen odvojeno od drugih. Andreas Gurski posredstvom fotografija isporučuje određenu sliku određenih cipela na određenoj polici. Posmatrajući prenatrpane prodavnice na drugim slikama Gurskog, kako možemo da verujemo da postoje milioni ljudi koji sebi ne mogu da priušte ni obične, a kamoli neke izuzetne cipele!

Čak ni kobasicu. Makar najobičniju, usput rečeno, takođe ni u Evropi. Tu vrstu ljudi možete videti na fotografijama Borisa Michailova. Moskovski beskućnici su spremni da za malo novca urade šta god tražite. Setite se ranih instalacija Ilje Kabakova? Lavirinti ružnih hodnika i čudnih pisama. To su bila pisma žalbi i optužbi koja su napisali susedi i uputili ih lokalnim vlastima da bi se kaznili drugi.

Slučajevi su se ticali upotrebe zajedničkih prostorija: kuhinja, toaleta, podruma, itd. Komunistima nije bila potrebna privatnost na takvim mestima. Da li su oni razmišljali o tipu doručka i načinu serviranja? Intimnost je vrlo relativno pitanje. Hotelski gosti je, na primer, vole. Ali iz sigurnosnih razloga u sobama postoje i TV kamere. Možete videti kako izgleda dosadan hotelski život posmatrajući seriju video radova Ann Sofi Siden.

Ona sama se ne oseća neprijatno kada je fotografišu dok urinira. Intimni prostor bi mogao za nju da znaci nešto drugo. Isto se odnosi i na model ogledalske kompozicije Michelangelo Pistolleta. Kao u filmu Louisa Bunuela ťTaj mračni predmet željaŤ, u kome se proces hranjenja smatra vrlo intimnim pa glumci to čine u potpunoj izolaciji. Nasuprot tome, proces defekacije i uriniranja pruža mogućnost fine konverzacije među dobrostojećim svetom.

Postoje, međutim, realne situacije kada je prehrana osnovni problem i kada se kao takva koristi kao instrument ugnjetavanja. Svedočenja iz koncentracionih logora, avionskih nesreća i plemenskih ratova pominju slučajeve kanibalizma kao faktora preživljavanja. Vizuelne umetnosti se još uvek ne bave tom temom iako Miroslaw Balka u jednoj od svojih ranih instalacija postavlja stari vojnički kazan na pod, u nivou čučavca – kao što je objasnio.

Instalacija je referirala na koncentracioni logor. Izložba je predstavljena u Berlinu neposredno posle pada zida. Poslednji rat u Evropi je već deo istorije; živimo u miru duže od pola veka. Mnogi filmovi su snimljeni od tada. Za većinu evropskih građana nacisti su zgodni muškarci u privlačnim uniformama. Lica su im pozajmili nabolji glumci iz celog sveta.

Kolektivno pamćenje rata je zamenjeno kolektivnim pamćenjem sredstava javnog informisanja. Medijska slika rata je uglavnom privlačna, posebno u pogledu negativnih heroja. Poljski umetnik Piotr Uklanski predstavio je zbirku slika nacista iz filmova. Poljski glumac Daniel Olbrychski je došao na izložbu sa mačem i uništio fotografije na kojima je on predstavljen kao nacistički oficir. Ministar kulture je zatvorio izložbu u Varšavi. On od umetnosti očekuje da bude čista dekoracija.

Shall we talk about the continental breakfast instead?