45. Oktobarski salon - Kontinentalni doručak, Beograd
Prvi put međunarodna izložba
Beograd, 10. septembar - 31. oktobar 2004.

 

Jochen Gertz - Kontinentalni doručak

 

Prvo da kažem nekoliko reči o svom putu. Pre nego što sam došao u Beograd, bio sam u Dablinu. Sedišta u avionima aviokompanije "Aer Lingus" prekrivena su citatima iz knjiga čuvenih irskih pisaca, npr. Singa, Biana, Svifta, O' Kejsija, Šoa, Vajlda, Jejtsa, Džojsa, Beketa i dr. Većina njih je putovala tako što je postala nadaleko poznatija od svoje zemlje. Nasuprot tome, u avionu JAT-a sedišta su korišćena kao reklamni panoi kompanije "Pepsi Kola".

Kontinentalni doručak znači da niste kod kuće. Na mnogim drugim mestima on znači nešto drugo, recimo da možete birati ili da imate vremena da se odmorite. Putovanje na jednu umetničku izložbu znači da je najgore prošlo, ili će pak tek doći.

Kontinentalni doručak je umetnička izložba. To znači da se opredeljujemo za običan život u miru čiji je umetnost deo. Zamislite sedišta aviona aviokompanije "JAT" prekrivena rukopisima i potpisima umetnika koji učestvuju na ovoj izložbi. Zamislite putnike u tim avionima kako otkrivaju, čitaju, razumeju ili ne razumeju misli živih umetnika iz Hrvatske, Evrope i ostalih delova sveta. Šta bi to promenilo? Možda ne mnogo toga.

Možda to znači da dok god ovi avioni budu leteli, umetnici će putovati na međunarodne izložbe. Što se tiče savremene umetnosti, najgore je prošlo, ili će pak tek doći.

Beograd je postao čuveni centar savremene umetnosti šezdesetih godina prošloga veka. Tih godina, pa potom sedamdesetih i osamdesetih, u Beogradu i širom bivše Jugoslavije organizovane su mnogobrojne radionice, simpozijumi, susreti, performansi i međunarodne umetničke izložbe. Nakon toga je taj Beograd nestao. Mi znamo i zašto. Na ljudima iz Srbije, bili oni umetnici ili ne, je da govore o tome.

Oni mogu i moraju to učiniti. Današnje otvaranje izložbe Kontinentalni doručak je ponovni povratak u Beograd. Hvala Vam što ste nas ugostili. Hvala Vam što ste nas ponovo pozvali.

U ime umetnika, mislim da je to moj zadatak, želeo bih se zahvaliti Andi Rotenberg. Ona je učinila ovde ono što je pre toga učinila u Varšavi. Učinila je to po prvi put. Želeo bih se, takođe, zahvaliti Dunji Blažević, Biljani Tomić, Bojani Pejić i Idi Briard. One nisu učestvovale ovoga puta, ali su jedan od razloga zbog kojih smo mi danas ovde.