Svečano otvaranje i dodela Nagrada
Subota, 1. oktobar 2005. u 19 časova - Kuća legata, Knez Mihailova 46

P R O S T O R I:
- Galerija ULUS – Knez Mihailova 37
- Kulturni centar Beograda
Likovna galerija – Knez Mihailova 6
Galerija Artget – Tgr Republike 5/I
- Site specific projekti: Knez Mihailova i Art kafe "Kocka", Carice Milice 7

.....................................................................................................................

KONCEPCIJA 46. OKTOBARSKOG SALONA

UMETNOST KOJA RADI / CATCH ME!

” Umetnost koja radi" je izbor umetničkih radova koji nastoji da preispita tekuću ume tničku produkciju i redefiniše auratičnost umetničkog dela u kontekstu savremenog društva. Hiperprodukcija i dostupnost savremenih medija nameću potrebu za preispitivanjem i uspostavljanjem novih kriterijuma uslovljeni h razvojem društva, jezika i značenja. Izbor teži da prepozna radove koji su uspeli da se izdvoje u ovim okvirima i da ukažu na novi način razmišljanja u već poznatim medijima.

Ovako posmatrano , projekat predstavlja umetnički rad koji dopire do posmatrača svojom jednostavnošću, zasn o va noj na čistoj i jasnoj ideji , i na artikulisanosti u mediju u kome se izražava. Izbor je usmeren ka onim delima koja ne podrazumevaju dodatno objašnjenje, već čija percepcija stvara osnovu na kojoj se odvija i proces čitanja , i proces razumevanja. Pri tome, umetnički radovi ne treba da " rade " pomoću jeftinih i zavodljivih trikova i dosetki, već da naglase da umetnost može da govori o stvarnosti, a da pri tom tu istu stvarnost ne vulgarizuje, ne pojednostavljuje i ne banalizuje.

Osnova koncepcije je u smerena ka međuprostor u koji se javlja u dihotomijama tipa: auratično – kič, elitno – popularno, ti – ja, teorija – praksa. .. Namera je da se u ta j međuprostor uved e posmatrač u igru , u kojoj onaj koji juri, lovi, istovremeno postaje lovljen. Osnovni parametri te igre su: začikavanje, začkoljica, dosetka, dodir, drugim rečima: provokacija koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim . Na ovaj način u metnički rad stalno izmiče prvom pogledu, ustaljenom tumačenju, lakoj percepciji i jednostavnom definisanju. On se obraća drugome pozivima: " Prepoznaj , pronađi , definiši , provali me, uhvati moju misao, dopri do mojih osećanja , jer ja ti postavljam zamku koju treba da zaobiđeš , ili skrivam se, izmičem ti, da bi me pronašao hvatajući moju misao – jer time omogućavam da postaneš svestan nečega što sam ja " .

Ova igra u međuprostoru podrazumeva svojevrsni otklon od popularnih (prvostepenih) diskursa, istovremeno uspostavljajući svoj umetnički diskurs. Tako se umetnički rad ponovo postavlja u središte umetni kovih interesovanja , kroz auratičnost koja se ne traži više u bezinteresnosti samog rada, već u njegovoj funkcionalnosti u samoj stvarnosti. Ovo ponovno interesovanje za pojmove auratičnosti, uzvišenosti ili funkcionalnosti, nastoji da uputi na činjenično stanje u tekućoj umetničkoj produkciji: da je umetnost (ili bavljenje umetnošću), iako je realizovana u stvarnosti, ipak nešto više od same stvarnosti. Zbog toga, postavljanje pitanja prisustva ovih kategorija u tekućoj umetničkoj praksi uopšte nije nostalgično vraćanje vremenu u kome je uspostavljen čvrst sistem umetničkih vrednosti. Zato je važno ne samo preispitati pojmove auratičnosti, uzvišenosti ili funkcije umetnosti, već i definisati šta ti pojmovi predstavljaju, koje su to kategorije, gde postoje i kako se danas pronalaze. Jer , dopuna modernističkih tumačenja ovih pojmova, jeste upravo ono proširenje koje današnju, tekuću umetnost i dalje postavlja u domen umetničkog stvaralaštva, a ne u neki drugi.

Stoga, "umetnost koja radi ", u međuprostoru između umetničkog rada i njegovog recipijenta , jeste umetnost koja poseduje procesualnu, međuzavisnu i međuakcijsku igru situiranu u stvarnosti.

Darka Radosavljević, Nebojša Vilić, Slobodan Jovanović, Maja Ćirić