Noć nam prija…

Proces planiranja je u svojoj ranoj fazi, ali kako sada stvari stoje, kustoska koncepcija baviće se filozofskim pitanjima vezanim za međuljudske odnose, percepciju, sećanje i to kako biramo način da predstavimo stvarnost. A takođe i za pitanje koje se čini posebno interesatnim u regionu Balkana, rekonstrukciju istorije i pojedinačna sećanja.
Radni naslov Noć nam prija...potiče iz jednog eseja argentinskog pisca Horhe Luisa Borhesa, a vezan je za pitanja kao što su samoća, percepcija, sećanje, rekonstrukcija, a nasuprot interpretaciji – komunikacija. Borhes, koji pesničkim okom tačno zapaža suvišno, daje destilat ovog univerzalnog stanja duha u dva reda teksta, koristeći noć kao metaforu za hodnik, za komoru koja se nalazi između različitih stvarnosti. 

Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći a da ne pomislim da nama prija noć jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje.
Neke reči u ovom citatu iz Borhesovog opusa, na primer – nevažne, sećanje, kroz, samotnoj, pomislim, prija, noć – ukazuju na višestruke nizove uverljivih interpretacija stvarnosti zasnovanih na precepciji, na nečijem izboru onoga što će se pamtiti, preformulisati i načina na koji će se zaboraviti.  

Naučnici koji se bave istraživanjem sećanja govore o prenošenju, skladištenju i tumačenju kako bi ilustrovali proces sećanja. Prenošenje je način da se spoljašnje informacije preobrate u sećanje. Skladištenje označava fazu obrade informacija putem njihovog prenošenja, čime se postiže da one ostaju u našem sećanju, a tumačenje je proces kojim se uskladištene informacije verbalizuju. Kada se radi o tome kako naše znanje, naša očekivanja i naše želje upravljaju našom percepcijom, moglo bi se reći da mi upravljamo prirodom iskustva modifikovanog, na primer, emocionalnim stanjima. Ovo tumačenje vezano je za akumulirano znanje pojedinca i za to što precepcija postaje individualna.

Sećanja su po prirodi stvari dinamična, a ne statična, i obuhvataju složene, kaleidoskopske izvore informacija, fragmente i nivoe, proces u kome nečija iskustva mogu stalno biti preobražavana. Naša vizuelna slika često zavisi od načina na koji konceptualizujemo i verbalizujemo svet, što sugeriše da naš jezik utiče na naše sećanje i preobražava ga. Najproblematičnije je to što ona sećanja koja se najčešće prepričavaju najviše bivaju izmenjena. Ovaj proces artikulacije ponekad čak može dovesti do nastanka sećanja zasnovanih na nepostojećim iskustvima, koja na kraju uključujemo u našu banku podataka kao „stvarna“. Polazeći od ove teze, preispitujući pojam sećanja i njegovu uverljivost, suočavamo se sa potrebom za rekonstruisanjem i povraćajem, čime se otvaraju nova vrata za tumačenje i pripovedanje.

Tokom dvadestog veka, naučni pogled na istoriju i ljudsko sećanje znatno se promenio. Mogućnost objektivnog pisanja istorije dovedena je u pitanje, a na sećanja se počelo gledati ne samo kao na individualnu stvar, već i kao nešto što je podložno uticajima društva i kulture. Francuski filozof Pol Riker (1913-2005) tvrdio je rano da postoji bliska veza između pisane istorije i pripovedanja, budući da je i jedno i drugo posredovano putem jezika i priziva tumačenje. U svojoj poslednjoj knjizi, Mémoire, l´histoire, l´oubli (Sećanje, istorija, zaborav) Riker je istraživao odnos između sećanja i imaginacije, sećanja i istorije, te sećanja i zaborava. Ovaj projekat primenjuje Rikerove ideje o književnosti kako bi doprineo produbljenom razumevanju načina na koji književnost može tumačiti istorijske događaje i dati im smisao. Književnost i umetnost mogu pokrenuti pitanja o pouzdanosti ljudskog sećanja, a takođe i pružiti mogućnost za prevazilaženje zaborava, koji se povezuje sa istorijskim pokušajima da se manipuliše određenim kolektivnim sećanjima i da se ona potisnu. Uz pretpostavku da se prošlost uvek konstituiše i konstruiše u okviru sadašnjih konteksta ili društvenih normi, u sadašnjosti se određuje da li je prošlost postala neopravdana i da li je treba „popraviti“.
  
Teško je uspostaviti jasnu razliku između iskustva po sebi i tumačenja iskustva. Sećanje je proces rekonstruisanja; zapažanja i sećanja su selektivna, to će reći, na nas nesvesno utiče naš referentni okvir i mi se sećamo onoga što želimo da pamtimo, što može dovesti do jedne vrste autosugestije, pri čemu smo u potpunosti ubeđeni u naše poimanje stvarnosti. Zbog kritičkog postupanja sa informacijama, sećanje nije uvek pouzdan izvor informacija, tako da možemo biti bez svoje volje manipulisani kada drugi tvrde neke stvari na osnovu svoga sećanja, bilo to smišljeno ili ne.  

U domenu savremene umetnosti, znatan broj umetnika na suptilan način komentariše važne teme iz skorašnje istorije i savremenog društva. Za publiku otvorena duha, to može delovati kao katalizator koji proširuje mogućnosti percepcije, čime se doprinosi širem razumevanju. U osnovi, tu se radi o našim sopstvenim izborima, interesovanju za posmatranje i refleksiju, zdravom razumu, a možda i u većoj meri, o jednom zdravom stepenu nepoverljivosti i konstruktivne kritike. 
Individualni izbor, kako reformulisati sećanje i strategije zaboravljanja biće zajednički imenitelji kustoske koncepcije i umetničkih dela naručenih za ovogodišnji Oktobarski salon. Ova izložba će vizualizovati konceptualni iskaz posredstvom selekcije relevantnih međunarodnih dela renomiranih umetnika, kao i onih koji tek dolaze. Na jedan senzibilan, dokumentaristički i filozofski način, ona će se usredsrediti na skorašnje globalne istorijske narative paralelne novijoj istoriji u regionu Balkana. Nadamo se da će izložba doprineti širokoj raspravi o tome da su događanja u istoriji retko izolovana već se ponavljaju, o rekonstruisanju prošlosti i o pojedinačnim sećanjima.
Odabrana dela uglavnom će biti iz domena pokretnih slika – biće to video/filmske i prostorne instalacije. Namera je ove izložbe da bude dostupna širokom krugu publike tako što će koristiti taj vizuelni medijum, fascinantan i poznat mnogim gledaocima koji su već decenijama navikli na televiziju, filmove ili video snimke za kućnu upotrebu. Iza ambicije da se javni prostor koristi za prikazivanje jednog dela ove izložbe takođe stoji namera da ona bude pristupačna, dostupna jednoj širokoj publici za koju je savremena umetnost nešto novo.

Ova izložba predstavlja pedeset i prvo izdanje Oktobarskog salona, najvažnijeg događaja u Srbiji u domenu vizuelne umetnosti, koji je prvi put priređen 1960. godine. Od 2004. godine, Salon je pretvoren u međunarodnu manifestaciju kako bi se pokrenuo dijalog sa međunarodnom umetničkom scenom.