sreda

13 decembar 2017

Vreme je da se upoznamo

 

Predstojeći Oktobarski salon istraživaće pojam odgovornosti u vezi sa savremenom umetnošću i vizuelnom kulturom. U jezgru ovog projekta je pitanje: kako generisati odgovornost? Kako možemo da reagujemo na odgovoran način ili kako možemo da stvorimo odgovor kao kulturni proizvođači i potrošači? Ovo istraživanje nije zamišljeno kao čisto opisno, i umetnička dela i referencijalne slike ne treba da posluže kao puke ilustracije. Želeli bismo, zapravo, da započnemo nizom pitanja o samom pojmu odgovornosti.

Žak Derida napominje da reči „odgovornost“ i „odgovor“ potiču iz latinskog glagola „spondeo“ – obećati ili jemčiti. On tvrdi da su odgovornost i odgovor zasnovani, kao i religija, na dugu, to jest na ekonomskom ciklusu u kom se daje obećanje u zamenu za priznanje, a zalog se polaže u zamenu za poklon. Na taj isti način Derida shvata reč „praštanje“ koja, u ekonomskom kontekstu, znači oproštaj dodeljene kazne. Religija zakona i dugova, poput oblasti prava, naglašava ekonomski aspekt odgovora i odgovornosti. Ipak, istinska odgovornost razlikuje se od ekonomske: to je odgovornost prema onom što se ne može izračunati, odgovornost prema drugom. Kako danas možemo da reagujemo ili odgovorimo na zahtev za budemo odgovorni prema drugom ili prema njegovom drukčijem pogledu na svet? Kako možemo da preuzmemo odgovornost ili da delujemo drukčije u svojstvu proizvođača i/ili potrošača kulture? Kako možemo da igramo aktivniju ulogu u tom procesu?

Predstojeći Oktobarski salon posmatra nedavnu istoriju iz perspektive sadašnjosti. Naš cilj je da radimo s pojedincima, lokalnim ustanovama, nevladinim organizacijama i drugim akterima koristeći različite medije, umetnička dela, radionice, i tako dalje, kao i da predstavimo paralelne događaje na raznim geografskim koordinatama i da ih približimo jedan drugom pokazujući ono što im je zajedničko.

Polazište tog procesa je pretpostavka da se obraćamo zajedničkom iskustvu. Čitanje znakova našeg vremena, u muzeju i izvan njega, pokazuje da je danas u mnogim poljima ljudske aktivnosti teško izaći na kraj s političkim delom našeg života. Šta znači biti subjekt bez zajednice? Kakve ideale može čovek da usvoji i podeli s drugima? Na koji smisao kulturnog identiteta čovek može s poverenjem da se osloni? I kako to deli s drugima? Kako i gde se susreću različite zajednice koje pripadaju istom političkom području? I kako sistem umetnosti u okviru svoje infrastrukture utiče na ta pitanja  savremenog subjekta?

Oktobarski salon 2011. godine postavio je sebi za cilj da bude katalizator rasprave o povodljivosti i poslušnosti u odnosu prema autoritetu, o konformizmu, društvenoj odgovornosti, neposlušnosti i nekonformizmu. Simulacija, eksperiment i ponovno odigravanju događaja – tim redom – mogu se shvatiti kao metode oblikovanja današnje stvarnosti. Malim gestovima, komentarima ili direktnim simulacijama dobro poznatih podataka, događaja, istorijskih činjenica itd. umetnici mogu usmeravati naš način gledanja na stvarnost, koja nam često izgleda nepromenljiva, a još češće nas osujećuje. Danas su umetnici prihvatili te metode kao glavne umetničke alatke, posebno u umetnosti performansa, u filmskoj umetnosti, videu i fotografiji.
Istaći ćemo razvoj onih umetničkih inicijativa i projekata tokom nekoliko prethodnih godina koji se okreću od globalnog ka lokalnom i specifičnom. U tim kontekstima umetnici često odgovorno reaguju na svoje neposredno društveno i političko okruženje postavljajući pitanja o mikrokosmosu u kom žive i rade.

Smatramo da reč odgovornost označava sposobnost da se odgovori.

Za ispitivanje pojma odgovornosti koristićemo tri metode: simulaciju, eksperiment i ponovno odigravanje događaja.
Simulacija generiše alternativnu stvarnost koja prikriva pravu stvarnost. Fiktivna stvarnost postaje izvor bogatih, zavodljivih nadražaja koji često zasenjuju aktuelni doživljaj stvarnosti, kao na primer u filmskim gradovima, Diznilendu ili „ratnim igrama“ koje se igraju na najvišem nivou vojnog sistema. Simulacija priprema borca za „bolju“ konfrontaciju u stvarnom vremenu tako što uvežbavanjem poništava element iznenađenja i ublažava potres koji stvarni događaj izaziva. Naličje medalje je, naravno, to što te „igre“ mogu da stvore automatske obrasce delovanja i izazovu otupelost jer je sučeljavanje koje simulacija omogućuje distancirano, zasnovano na prethodnom iskustvu a ne na stvarnom susretu na bojnom polju.

Polazište istraživanja za ovaj projekat bili su eksperimenti u oblasti socijalne psihologije obavljani u Sjedinjenim Državama tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka: eksperiment Stenlija Milgrama „Poslušnost“ i eksperiment Filipa Zimbarda „Zatvor Stenford“. Ovi psiholozi istraživali su stepen pokoravanja autoritetu u situaciji kada je učesnicima naloženo da preduzmu akcije koje se kose s njihovim principima i njihovom savešću.
Eksperimenti u oblasti socijalne psihologije poput Milgramovog i Zimbardovog istražuju mehanizme koji proizvode slepu poslušnost ili pokoravanje nalozima moći u situacijama u kojima sistem moći deluje i upravlja ljudskim životima. Oni pokazuju u kojoj meri moć može biti destruktivna ako sistem ne uspostavi jasna pravila koja ograničavaju upotrebu sile i dominaciju nad drugima. Uzmimo, na primer, vojnike koji su obavljali dužnost čuvara u zloglasnom iračkom zatvoru Abu Graib i koji su zlostavljali zatvorenike osumnjičene za razne aktivnosti protiv američke vlade. Intervjui s tim vojnicima pokazuju da su oni smatrali da na najbolji način izvršavaju dobijena naređenja. Njihove sopstvene fotografije zlostavljanja, ponižavanja i mučenja zatvorenika dozivaju u pamćenje metode dr Juana Kamerona i Zimbarda. Osim jednog ispitivača, koji je dokumentovao i objavio ono što je video u Abu Graibu, svi vojnici su slepo slušali naređenja, nisu se pitali da li postupaju u skladu sa zakonom i da li zaista mogu biti oslobođeni odgovornosti za zlostavljanje zatvorenika koje su čuvali. Nisu se pitali da li se njihovi postupci mogu okvalifikovati kao zlostavljanje i ponižavanje, to jest grubo kršenje osnovnih prava drugih ljudi i gaženje humanosti.

Stenli Milgram obavio je svoj čuveni eksperiment pokoravanja autoritetu na Odseku za psihologiju Univerziteta Jejl 1961. godine, dakle iste one godine kada je Ajhmanu suđeno u izraelskom Kongresnom centru u Jerusalimu. Milgram je želeo da potvrdi tezu da su saradnici nacista na programu istrebljenja „samo izvršavali naređenja“. Cilj eksperimenta bio je da istraži uticaj autoriteta na ljudske subjekte i granicu do koje su oni spremni da slušaju autoritativne ličnosti kad im ove naređuju da vrše radnje koje se kose s njihovim vrednostima. Prvi niz eksperimenata pokazao je da je 65 odsto učesnika bilo spremno da primenjuje sve jače elektrošokove (od 15 do 450 volti) na druge ljude samo zato što im je neko s pozicije moći naložio da to urade. Mada su neki učesnici prigovarali i naređenju i samom činu, niko nije prestao da izvršava naređenja pre nego što se stiglo do 300 volti.
Kasnije će Hana Arent u svojoj knjizi Ajhman u Jerusalimu napisati: „Kao da je u tim poslednjim minutima sažeo lekciju koju smo naučili na tom dugom tečaju o ljudskoj rđavosti – lekciju o zastrašujućoj banalnosti zla koja prkosi reči i misli.“

Ponovno odigravanje događaja ima simboličku pozorišnu dimenziju: složen, često snažno emocionalno obojen događaj, kodira se kao lako svarljiv proizvod koji omogućuje lokalnu racionalizaciju i tako se postiže iluzija reda. Ponovnim odigravanjem prošlost se odvaja od osećanja u pokušaju da se podmladi stvarnost koja je izneverila – zato se ono događa izvan vremena. Po mnogo čemu slično naknadnoj inscenaciji ubistva (koja nije valjan sudski dokaz), ono služi kao priznanje, mada ne sudsko, da je počinjen zločin. Rekonstrukcija i ponavljanje čina ubijanja objedinjuju ličnu i kolektivnu krivicu. Za gledaoce ponovno odigravanje postaje katalizator za pročišćavanje savesti jer u događaju učestvujemo na takav način da se od nas ne zahteva da preuzmemo odgovornost.

Simulacija, eksperiment i ponovno odigravanje (tim redom) mogu se shvatiti kao načini oblikovanja savremene realnosti. Umetnici su ih danas prisvojili kao ključne umetničke metode, posebno u umetnosti performansa, u filmskoj umetnosti, videu i fotografiji.

 


© Oktobarski salon Beograd
Belgrade October salon 2011

Hosted by