Уметник који не цитира Маљевича није уметник
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007.

Уметник који не цитира Дишана није уметник I
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007.

Уметник који не цитира Дишана није уметник II
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007. 

Не напуштајући цитатност као, како сам аутор истиче, експлицитно памћење културе, и саопштавање путем метафоре, важних покретача у настанку Продановићевог уметничког дела, он 2007–2008. реализује циклус Година лава. „Његову окосницу чине и критичко-саркастична разматрања девијација потрошачке културе и њен утицај на социјалне, културолошке, естетске и визуелне нормативе и вредносне кодове, карактеристичне за савремену Србију у првој деценији 21. века и њен хипертрофирани фетишизам бренда.” У овом циклусу посебно се издвајају два иронијско-концептуална рада у форми компјутерски модификованих историјских фотографија: Уметник који не цитира Маљевича није уметник и Уметник који не цитира Дишана није уметник, која су излагана на 48. Октобарском салону Микронаративи 2007. године.

„Сродно својим дотадашњим разматрањима, Продановић се бави феноменом губљења изворне супстанције симбола и значења у култури краја 20. и почетка 21. века, учесталом употребом и злоупотребом смисла и првобитних интенција авангарди, посебно Маљевичевог и Дишановог дела.”

Лидија Мереник, Милета Продановић: бити на неком месту бити свуда бити, Фонд Колекција Вујичић, Београд, 2011, стр. 122.

„Пар лавова на капији је архетипска слика, он чува нешто драгоцено. Наравно, то може бити виђено као ‘лош укус’, објашњено као потреба за исказивањем моћи, нарочито у временима беде и несигурности. Али у том гесту ‘украшавања’, на елементарном нивоу, постоји приватна потреба за лепим. На сасвим супротном полу широког поља уметности постоје иконе авангарде. Стиче се утисак да је највећи део уметничке продукције друге половине двадесетог века заправо дијалог с неколицином великана, с њиховим делом али и ‘имиџом’. У том дијалогу, личности које су оспоравале конвенције полако постају неспорне и недодирљиве. Једноставан колажни гест није само укрштање ‘високог’ и ‘ниског’ – то је покушај да се ненаметљиво постави питање: Шта је то што је драгоцено у модерној уметности?
Лоран Хеђи, каталог 48. Октобарског салона

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону III-5-221/14 8. 2014.
Инвентарски број: 1335, 1372, 1373
Фото: Љубазношћу уметника

Орвието
инсталација: принт на алуминијуму и цртеж/гваш
70 цм x 1100 цм
2010.
Сликар, писац, критичар, један од водећих актера уметничке сцене осамдесетих и један од најважнијих аутора постмодерне у Србији, Милета Продановић у свом раду у пољу визуелне уметности користи богато национално и светско историјско-уметничко наслеђе, посебно византијско, кроз колажне и цитатне поступке.

Према речима историчарке уметности проф. др Лидије Мереник, Продановић је од „измишљања историје” из циклуса 80-их и 90-их рецентном серијом слика Екфраза из 2019. стигао до још једне, сопствене обнове слике.

„Уз бројне раније сликане и амбијенталне експерименте, Продановић сада, као и у својим најбољим сликарским делима (Анђео историје, 1997; Rolling skies – Умотавање небеса, 2004), наставља ‘измишљање слике’, што је карактеристично за његов свеукупан концептуални и сликарски метод. Његове слике, попут читавог његовог стваралаштва, најпре су сложена значењска, а тек последично визуелна поља.”

Лидија Мереник, текст за изложбу Екфраза, Галерија „Рима”, Крагујевац, 2019.

Рaд Oрвиeтo чине фoтoгрaфиjе и цртeжи дужинe 11 мeтaрa чиjи пaрaлeлни тoкoви тaмних и свeтлих низoвa гoтичкe фaсaдe нивeлишу мeтaфoру кoнтинуитeтa нaших живoтних тoкoвa, путoвaњa, дaљинe, врeмeнa. У овом полиптиху кojи чине фрaгмeнти гoтичкe фaсaдe кaтeдрaлe у Oрвиeту, мeђу кojе су интeрпoлирaни цртeжи/гвaшeви или сликe, дoслeднo je и дo крaja примeњeн кoнцeпт цитaтнoг и рeпeтитивнoг. Aли oвoг путa нeмa кoдa, ни прoсвeтитeљскoг нити билo кoг другoг, кojи би трeбaлo дeшифрoвaти. Њихoвa пoсeбнoст je упрaвo у суптилнoм прeлaску и пoвeзивaњу фoтoгрaфскoг прeдлoшкa с мaнуeлним свeтoм сликe, и ствaрaњу тajaнствeнoг oднoсa измeђу дoкумeнтa и сeћaњa, прoшлoсти и сaдaшњoсти, мaтeриje и фoрмe, ствaрнoг и зaмишљeнoг, бeспoврaтнoг и нeзaвршивoг…

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-479/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1383
Фото: Љубазношћу уметника

Избор библиографије:
Лидија Мереник, Милета Продановић: бити на неком месту бити свуда бити, Фонд Колекција Вујичић, Београд, 2011.
45. Октобарски салон, Континентални доручак, Културни центар Београда, 2004.
46. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.

Историја младог Продановића
троканална видео инсталација
10’7″
2017.

Рад је излаган на изложби Genus – Породичне приче у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, 16.12.2017 – 26.1.2018. За ову изложбу Милета Продановић је добио Политикину награду за најбољу изложбу у 2017. години.

Рад Историја младог Продановића припада кругу породичних прича којима Продановић поставља пре свега себи питања: Одакле смо? Ко смо? Куда идемо? Одговоре тражи у историји своје породице, али и у смештању те породице у историјски контекст и разуђене токове у којима се српски народ, налазио у различитим периодима своје бурне историје на лимесу. У циклусу радова ГЕНУС – Породичне приче, Продановић на основу докумената и породичних списа и предања реконструише фрагменте историје своје породице која се у 18. из своје постојбине у Старој Херцеговини упутила ка северу, ка западној Србији. Један брат се населио на обронцима Маљена, а други кренуо ка Војводини. Потмци једног брата живели су у породичној задрузи, која је формално укинута тек почетком 20. века, док је друга грана породице тражила своје место у настајућем модерном друштву Европе. Обе гране породице бориле су се у новим срединама, у државама које нису биле њихове за бољи живот и да не буду грађани другог реда.

Упориште рада Историја младог Продановића је народна песма о Михаилу Продановићу, младом војсковођи  царице Марије Терезије, који се борио у Рату за аустријско наслеђе 1740-1748. и који је за своје заслуге одликован медаљом и био уписан у племство.

„Овај рад остварен је као видео пројекција са представама прочеља барокних здања Донаверта на чијим се отворима смењују инсерти из филмова посвећених овој епохи (међу њима и Сеобе Саше Петровића) уз гусларско извођење песме Историја младог Продановића. Тај аудио-визуелни склоп преноси нас у крваве битке које описују мемоари Симеона Пишчевића, у којима су гинули Вук Исакович и Славонско-подунавски полк, у судар европске каприциозне рококо архитектуре и страшног балканског звука. Симболику понављања временског историјског тока обележавају две пројекције водених слапова који бочно затварају овај централни простор изложбе.“

Предговор за изложбу Genus – Породичне приче, Чедомир Васић

„Сви  моји радови, на крају крајева сведоче о времену у којем живим…. У мојим радовима постоји медијска и свака друга разноликост, то је једно лице слободе коју је понудило  то „време распршености“ које је уследило након слома „великих прича“ модернизма. Наравно, ту позицију слободе у исказу треба освојити и задржати. Верујем да у мом раду ипак постоји константа која можда није на први поглед видљива и то је та потреба за метафором, за индиректним говором, параболом.“

Пртљаг историјских успомена Милете Продановића, разговор кустоса Јулке Маринковић са аутором.

Гусле, глас: Данило Крстајић; Сниматељ звука: Владимир Сл. Јанковић; Обрада слике и монтажа: Филип Чекић

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-299/22.10.2021.
Инвентарски број: 1707
Фото: Љубазношћу уметника

Избор библиографије:
Милета Продановић, GENUS – породичне приче, 16. XII 2017 – 26. I 2018, Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак, Србија, каталог изложбе.

О АУТОРУ:

Милета Продановић (1959, Београд, Србија) завршио је Факултет ликовних уметности у Београду 1983. године и на истом факултету магистрирао 1985. године. Специјализација у Лондону, на Royal College of Arts 1989–1990. Године 2009. на ФЛУ у Београду стекао је звање доктора ликовних уметности. Од 1990. ради на Факултету ликовних уметности у Београду, сада у звању редовног професора. У периоду 2015–2018. био је проректор, а затим током периода 2018–2019. ректор Универзитета уметности у Београду. Од 2011. године члан је Националног савета за културу Републике Србије, а у периоду 2015–2019. председник тог тела.

Излагао је (од 1980. године) на великом броју самосталних и групних изложби у Југославији и у више европских градова (Рим, Тибинген, Тулуз, Каркасон, Венеција, Беч, Грац, Праг, Регензбург, Кијев…) и Америке (Клиер Лејк – Хјустон, Колумбија – Јужна Каролина). Године 1986. излагао је на Бијеналу у Венецији, у југословенском павиљону. Излагао је на 45. Октобарском салону: Континентални доручак (2004) и 48. Октобарском салону: Микронаративи (2007).

Од 1983. објављује прозу, есејистичке текстове из области визуелних уметности и публицистику. Био је члан редакције часописа „Београдски круг”, „New Moment” (часопис за визуелне медије) и „Култура”.

Радови му се налазе у најважнијим музејским и приватним збиркама у Србији, земљама некадашње Југославије и у Европи. Добитник је већег броја најугледнијих националних награда из области књижевности и ликовне уметности. Живи у Београду.