ВАЛЕРИО БЕРУТИ

Девојчица и дрво
комбинована техника
92 цм x 71 цм
2008.

Радови Валерија Берутија, како цртежи тако и скулптуре и инсталације, задржавају поједностављене представе дечијих ликова, пред којима нам се, с једне стране, јавља носталгично осећање спокоја, а с друге, неке нелагодне неизвесности коју период детињства, из перспективе одрасле особе, носи са собом. Дечији ликови које Берути представља нису одређени ни временски ни просторно, они дају уметнику слободу да се „поиграва” с исконским темама и филозофским питањима.

Берутијево дело открива његово интересовање за детињство као уметнички објекат, као и његову заокупљеност једноставношћу линија. Он приказује колективну машту у којој деца постају метафоре у којима је свако способан да препозна себе. Дете приказано уметниковим усавршеним и наизглед „напорним” линијама води нас до сложенијих структура значења, асоцијација и осећања. Берутијеве линије преносе чистоту, невиност, крхкост, рањивост и носталгију.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: Правни основ: Откуп с конкурса Града Београда бр. Закључка Градоначелника 6-1382/09-Г – 12.9.2009.
Инвентарски број: 212
Фотографија: 

Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Валерио Берути: Сувише је светла да не бисмо веровали у светло, 7–30.09.2011, каталог самосталне изложбе, текст Зорана Ђаковић Миннити, Културни центар Београда, 2011.

О АУТОРУ:

Валерио Берути (1977, Алба, Пијемот, Италија) дипломирао је уметничку критику на ДАМС-у у Торину. Његов рад био је део многих важних изложби и музејских поставки, попут изложби у Националном музеју уметности 21. века MAXXI; године 2009. био је најмлађи уметник на 53. Бијеналу у Венецији; учествовао је у јапанском пројекту Kizuna један од најзначајнијих хуманитарних пројеката који су помогли реконструкцију Јапана након земљотреса; године 2012. освојио је међународно признање “Luci d’artista”; итд. Живи и ради у Вердуну код Кунеа, у некадашњој цркви из 17. века коју је купио и рестаурирао 1995. године.

Више информација на www.valerioberruti.com


АВИ МОГРАБИ

Z32
35 mm филм у боји
81’
2008.

Филм Z32 је прича о младићу, бившем припаднику елитне јединице Израелских одбрамбених снага, који препричава и реконструише убилачки чин својој девојци и гледаоцима. Младић, као анонимни исповедник, открива контрадикцију између адреналинског искуства с ратишта, како га препричава један војник, и потребе за опростом коју осећа цивил. Могу ли филм или биоскоп постати скровиште за ратног злочинца, једно је од питања које режисер поставља. Мограбијев изванредан филм, како га је сам описао – „документарна мјузикл-трагедија”, води нас кроз лавиринт који чине осећај дужности према домовини, признање кривице, молба за опростом и војничка стварност која је ретко предмет расправе. 

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 207
Фотографија: квадрат из филма

О АУТОРУ:

Ави Мограби (1956, Тел Авив, Израел) живи и ради у Тел Авиву. Студирао је уметност и фотографију, а прва продуцентска искуства стекао је радећи као асистент редитеља бројних реклама и дугометражних филмова. Његова редитељска каријера почиње 1989. године. Од 1999. године предаје на Oдсеку за документарни и експериментални филм на Универзитету у Тел Авиву и Безазел академији за уметност и дизајн у Јерусалиму.

Једнако је посвећен борби за социјалну, културну и политичку правду на Блиском истоку, као и експерименталном и иновативном приступу када је реч о филмском језику. Активан је у раду организације Breaking the Silence [Прекинути тишину], организације која сакупља сведочења израелских војника који су служили на окупираним палестинским територијама. Његови филмови били су приказани на бројним филмским фестивалима широм света као што су: Кан, Берлин, Венеција, Рим, Њујорк, Марсеј, Сан Франциско, Праг, Краков, Сао Пауло, Ротердам, Билбао, Тајван, Сплит…

Више о раду на www.avimograbi.org


СИНИША РАДУЛОВИЋ

77 питања
HD видео
7’
2015.

Рад је приказан у оквиру изложбе 56. Октобарског салона, Љубавни занос.

Концепт рада 77 питања је да једноставном методом питања и одговора уведе посматрача у стање егзистенцијалног проматрања реалности и емоција које је обликују.

Градативно креирајући висок емотивни набој, рад преиспитује позицију и етику уметника у данашњем друштву, али и уопште позицију човека у односу на тако креирану инфраструктуру.

Видео-запис као основу структуре користи found footage, public domain, генераторе аудио-записа, полиграфске методе испитивања и сличне артифицијалне материјале. Комбиновање ових елемената ствара атмосферу дубоке изолованости и нелагоде, која за циљ има да постави питања о лицимерју, нарцисоидности и недостатку емоције у свету (уметности) дефинисаном компетитивношћу и капитализмом.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-455/14.11.2018.
Инвентарски број: 1623
Фото: квадрат из видео-рада

О АУТОРУ:

Синиша Радуловић (1983, Подгорица, Црна Гора) дипломирао је и магистрирао сликарство на Факултету ликовних умјетности на Цетињу. Излагао је на бројним групним изложбама у Црној Гори, Србији, БиХ, Немачкој, Албанији, Швајцарској, Шпанији, Холандији, Македонији, Италији, Русији, Бугарској. Добитник је награде на 33. Црногорском ликовном салону за сликарство и награде за видео-рад на 38. Црногорском ликовном салону. Године 2017. добио је Награду Милчик за најбољег младог уметника у Црној Гори. Више информација на www.sinisa.me


СИНИША ИЛИЋ

Без предлога о конкретном решењу
HD видео, звук, цртеж – оловка на папиру
25’, 500 цм x 120 цм
2016.

Креирајући јединствен простор амбијенталне инсталације, аутор увлачи посматрача у игру сећања и односа према сећању без предлога конкретног решења за самог посматрача, али са снажним довођењем посматрача у игру сећања и ‘рада’ са сећањем”. Рад се бави и идејом пријатељства, које није само приватно и иза чијег се наратива распростире сва тежина историјских односа који у себе умрежавају појединачне судбине, а самим тим, и обликују или разграђују односе пријатељства и љубави.

Из образложења жирија 56. Октобарског салона

Рад је добио награду 56. Октобарског салона 2016. године.

Рад је приказиван у Паризу (Кадист фондација), Љубљани (Музеј савремене уметности, Метелкова), Загребу (Галерија Владимир Назор), Београду (56. Октобарски салон и Мартовски фестивал кратког и експерименталог филма).

Без предлога о конретном решењу јесте рад структуриран као просторна инсталација и видео који кроз три поглавља разматра појмове пријатељства и солидарности. Као историјску призму која прелама ове теме, узимам оквир Покрета несврстаних и сложеног политичког пејзажа друге половине XX века. Полазишна тачка целог рада, јесте руком исликана разгледница из приватне архиве, настала 70-их година прошлог века, исписана на невештом српскохрватском језику. Разгледница је упућена мом оцу као гест пријатељства египатског пријатеља и/или колеге. Предмет и порука кроз прво поглавље враћају нас у доба политике Несврстаних и односе које је тај покрет промовисао и креирао. Концепт света као слике политичке мапе, често приметан у политици Несврстаних, успоставља се и деконструише пред очима гледатеља кроз цео рад. Друго поглавље су белешке разговора с пријатељицом. Кроз садржај разговора, који се не чује већ бива забележен у телопима који улазе у монтажну структуру филма, провлаче се топоними попут Амстердама и Шведске, имигрантске и класне теме као и организовање живота у капитализму. Овај разговор, смештен у стан негде на западу Европе, реконструише потенцијале слободе прошлог времена, у исто време наговештавајући друштво које балансира на танкој линији између заједништва и ситуација контроле и микронасиља.

Последње поглавље видео-рада метафорична је и отуђена слика механизма масовне продукције слика, које репрезентују конфликт и притисак као друштвене матрице у чијим пукотинама треба наћи простор за сусрет.

Просторна инсталација обликује начин на који посматрамо филм и друге елементе у простору. Реч је о нехармоничном амбијенту упитне функционалности – у питању је уједно симулација и музеја и фикционализованог историјског кабинета. То је простор у којем су идеје и наративи рада нестабилни, они лебде отворени за интерпретацију тражећи фрагилне спојеве и релације које отварају простор за дељење времена, знања и емоција.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-472/16.12.2019.
Инвентарски број: 1668
Фото: квадрат из видео-рада, поставка 56. Октобарски салон, Борис Бурић

О АУТОРУ:

Синиша Илић (1977, Београд, Србија) је ликовни уметник који се кроз раличите медије бави друштвеним феноменима и механизмима истражујући форме рада, тензија у друштву, насиља и нестабилних ситуација. Међу оснивачима је ТкХ-Теорија која хода (2001–2017), уметничко-теоријске платформе из Београда. Излагао је у земљи и иностранству. Радове је приказивао у Музеју савремене уметности, Културном центру Београда и на Октобарском салону у Београду; Галерији Нова, Галерији Владимир Назор и ХДЛУ у Загребу; центру Жорж Помпиду, Кадист фондацији у Паризу; галеријама Тејт Модерн и Калверт 22 у Лондону; Уралском бијеналу у Јекатеринбургу, WUK и Open Space галеријама у Бечу. Истражује форме колективног рада и бави се сценографијом и дизајном сценског и изведбеног простора. Дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Ко-кустос је националне поставке Прашког квадријенала сценског дизајна и простора, 2019. Више о информација на http://sinisailic.blogspot.com


ОЛИВЕР РЕСЛЕР

Socialism Failed, Capitalism is Bankrupt. What comes Next?
видео
19’
едиција: 1/5 + 1 а.п.
2010.

У видео-раду Socialism Failed, Capitalism is Bankrupt. What comes Next? Реслер се фокусира на политичку и економску ситуацију у Републици Јерменији, једној од држава наследница Совјетског Савеза. Филм је снимљен у лето 2010. године на највећем јереванском базару, под називом „Бангладеш”.

Сваког дана више од хиљаду људи покушава да преживи радећи као продавци на базару „Бангладеш” у Јеревану, где не зарађују више од 100 до 250 евра месечно. У видео-раду они говоре како су преживљавали током криза у постсоцијалистичкој држави, која је затворила већину фабрика из совјетске ере и уништила мреже социјалне сигурности. Некадашњи фабрички радници описују промене животних услова до којих је дошло након распада Совјетског Савеза, говоре о својим надама и очекивањима да дође до друштвених промена. Док они живе у беди, мала, али веома утицајна класа корумпираних политичара и изузетно богатих олигарха удружује се с међународним корпорацијама, како би се још више обогатили профитима од преноса државне имовине и дозвола за рударство.

Бивши професор математике Левон Јеремиан, који ради на базару, напомиње да „95 одсто људи ради и добија минималну плату, што је по европским стандардима смешно ниско, а 5 одсто људи живи као арапски шеици”. Већина људи би се дефинитивно сложила с његовим описом широког јаза између осиромашених маса и олигарха у Јерменији. Ова дубока подела у супротности је са званичним ласкавим подацима.

Концепт, камера, снимање звука, уређивање видеа и продукција: Оливер Реслер
Интервјуи, превод и помоћ у уређивању: Арпине Галфајан
Аудио-монтажа и корекција боја: Руди Готсбергер
Истраживање о фабрикама: Нора Галфајан, Вахе Будумјан
Пројекат је спроведен током боравка у Јеревану у оквиру пројекта „Једи и ради”, режисерке Ане Барсегијан, а подржан од стране Utopiana и BM:UKK.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-82/3.3.2020.
Инвентарски број:
Фото: квадрат из видео-рада

Избор библиографије:
Oliver Ressler: Cartographies of Protest, Juan Antonio Álvarez Reyes, Marius Babias, Emanuele Guidi, Stella Rollig (Eds.), Verlag für Moderne Kunst, Vienna, 2014.
http://www.ressler.at/socialism_failed/

О АУТОРУ:

Оливер Реслер (1970, Кнителфелд, Аустрија) је уметник и редитељ. Његове уметничке инсталације, интервенције у јавном простору и филмови покрећу питања која се односе на економију, демократију, глобално загревање, облике отпора и алтернативан начин живота. Издвајају се самосталне изложбе у Музеју „Berkeley”, Музеју савремене уметности у Београду, Културном центру „Conde Duque” у Мадриду, Форуму за савремену уметност у Александрији, Простору „Cube” у Тајпеију, Уметничком институту „Wyspa” у Гдањску, Музеју Лентос у Линцу, Центру за савремену уметност у Севиљи, Салат Галата у Истанбулу и Националном музеју у Букурешту. Учествовао је на преко 350 групних изложби широм света. Аутор је тридесет филмова који су приказивани на бројним догађајима, у уметничким институцијама и фестивалима. Ретроспектива његових радова била је приређена у Центру за савремену уметност у Женеви 2013. године. Живи и ради у Бечу. Више о уметнику на http://www.ressler.at/biography/


НИНА ИВАНОВИЋ

Планина
жица
550 цм х 200 цм x 0,3 цм
2018.

Планина представља жичани просторни цртеж израђен на основу ауторкине фотографије планине Дурмитор. Процес настанка рада подразумева анализу одабраног снимка дисциплинованим линијским цртежом.

За рад Планина Нина Ивановић добила је награду 57. Октобарског салона, Чудо какофоније.

Елегантан и софистициран, ефемеран и проницљив, рад приказује оштре и крте облике који су у стању да конзистентно продиру у стварни свет и сцене из свакодневног живота, попут пејзажа. Рад је поетски, изван моде, и супротан ономе што већина младих уметника данас ради – политички коректне радове

Из образложења жирија 57. Октобарског салона

Однос цртежа, простора и документарне фотографије који овај рад успоставља, представља стадијум у контексту вишегодишње уметничко-истраживачке праксе ауторке. (…) Као једно од могућих исходишта својих медијских испитивања, уметница је у радовима почела да испитује поједине прилоге из својих фото-дневника преко „цртежа од жице”. Метална жица, иако тешка за обликовање, у Нининој минуциозној обради добија прецизност нацртане линије. (…)

Илузијом волумена, насталом преклапањем жице и њене сенке, овај објекат транспонује близину планинског масива.

Јована Васић, каталог 57. Октобарског салона

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-367/24.10.2019.
Инвентарски број: 1659
Фото: Љубазношћу уметнице, поставка 57. Октобарски салон, Милан Краљ

Избор библиографије:
57. Октобарски салон, Чудо какофоније. Културни центар Београда, 2018.

Nina Ivanović, 6–30.06.2019, tekst Marije Stanković, katalog samostalne izložbe Nine Ivanović, Galerija Rima, Kragujevac, 2019.

О АУТОРУ:

Нина Ивановић (1986, Београд, Србија) дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек Сликарство, 2010. године. У свом раду бави се свакодневицом преко различитих медија попут цртежа, фотографије и жичаних инсталација. Била је члан и излагач у оквиру организације нКА / ICA (Независна културна асоцијација / Independent Cultural Association) током 2006–2010, а од 2012. са још шесторо колега оснива и води Уметнички простор У10. Два пута је награђивана за цртеж – 2009. наградом за цртеж ФЛУ и 2014. првом наградом из Фонда Владимира Величковића. Била је на резиденцијалним боравцима у Белгији ( Glo’Art) и Базелу (Kuckucks Nest). Више информација на https://www.ninaivanovic.com/


МИЛОВАН ДЕСТИЛ МАРКОВИЋ

Гo као златни Буда
пигменти и MDM везиво на платну
86 цм x 250 цм
2013.

„… Преко својих платана и амбијенталне целине Дестил Марковић вешто продева нит континуитета, која одликује векове трајања цивилизације, остварујући високо референтно, снажно критички интонирано сведочанство и тумачење савременог света – тоталитарног дехуманизованог неолибералног капиталистичког модела, где се различитим методама надзирања и контроле спроводи савремена инквизиција над слободом духа и мишљења”.
Д. Пурешевић, Од Еухаристије до Инквизиције, каталог изложбе Милован Дестил Марковић, Баркодиране слике, Ликовна галерија КЦБ-а, новембар 2019.

 

Рад под називом Го као златни Буда, који је био изложен на 56. Октобарском салону у избору кустоса Дејвида Елиота део је циклуса слика с бар-кодовима, рађених пигментима на платну. „Иако наизглед представљају монохромне апстракције, пруге на Марковићевим сликама с бар-кодом означавају писане речи. Сваки текст може бити преведен у бар-код и самим тим унет у систем светске трговине. Бар-кодови су резултат свеобухватног процеса кодификације која се завршава у ритму серија вертикалних линија. Ова апстракција омогућава међународни, рационализовани систем контроле производа који нам нуди крајње мерљиву корист – да краће чекамо у реду у супермаркету.

Преносећи ове дигиталне структуре на платно, Марковић систем доводи ad absurdum.

Његова захтевна уља на платну производ су тешког рада и све су друго до масовни производи. Она нам не нуде могућност да се рад рационализује или оптимализује и не могу се „превести” у називе производа и њихове цене. Она међутим садрже нешто друго: кратке цитате из порнографске литературе као и цитате о политици и банкарству – слике из света моћи и потискивања. Поред сваке слике одштампан је и ‘нормалан’ бар-код као скривена опаска на могућност комодификације уметности”.
Бенедикт Штегмајер, каталог 56. Октобарског салона

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону и откупу: III-5-411/15.11.2019.
Инвентарски број: 1666
Фото: Љубазношћу уметника

Избор библиографије:
Милован Дестил Марковић, Радови 1980 –2020, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Културни центар Београда, Удружење грађана SEEcult.org, Бања Лука: Београд, 2019.
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
Milovan DeStil Marković, Umetnička galerija Nadežda Petrović, Čačak, 2008. Tekstovi: Benedikt Stegmayer, Boris Buden, Ješa Denegri, Jovan Despotović
Markovic: Transfigurative Works, Verlag fur Moderne Kunst, Nurnberg, 2006. Tekstovi: Boris Buden, Bojana Pejić, Claudia Wahjudi, Yoshiko Honda

О АУТОРУ:

Милован Дестил Марковић (1957, Чачак, Србија) једна је од кључних фигура београдске уметничке сцене осамдесетих. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, где је иницирао отварање култног клуба Академија. Преломна година у његовом животу била је 1986, када добија угледну „Политикину” награду за сликарство, излаже на Венецијанском бијеналу и сели се у Берлин, где и данас живи.

Деловање Милована Дестила Марковића, дуже од 40 година, у широком пољу визуелне уметности (инсталација, перформанс, видео, филм), а понајпре у сликарству, могло би се у најкраћем маркирати најзначајнијим сегментима његовог опуса – од Еухаристије (1985), преко Прототипа и Трансфигуративних радова (Текст портрети у пројекту Бескућници, Карминке, Баркодиране слике), до Инквизиције (2018), а окарактерисати као уједињење матрица византијске духовности са снажним набојем револта и друштвеног критицизма.

Више информација на http://www.markovic.org/


МИЛЕТА ПРОДАНОВИЋ

Уметник који не цитира Маљевича није уметник
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007.

Уметник који не цитира Дишана није уметник I
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007.

Уметник који не цитира Дишана није уметник II
компјутерски колаж – модификована историјска фотографија
70 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2007. 

Не напуштајући цитатност као, како сам аутор истиче, експлицитно памћење културе, и саопштавање путем метафоре, важних покретача у настанку Продановићевог уметничког дела, он 2007–2008. реализује циклус Година лава. „Његову окосницу чине и критичко-саркастична разматрања девијација потрошачке културе и њен утицај на социјалне, културолошке, естетске и визуелне нормативе и вредносне кодове, карактеристичне за савремену Србију у првој деценији 21. века и њен хипертрофирани фетишизам бренда.” У овом циклусу посебно се издвајају два иронијско-концептуална рада у форми компјутерски модификованих историјских фотографија: Уметник који не цитира Маљевича није уметник и Уметник који не цитира Дишана није уметник, која су излагана на 48. Октобарском салону Микронаративи 2007. године.

„Сродно својим дотадашњим разматрањима, Продановић се бави феноменом губљења изворне супстанције симбола и значења у култури краја 20. и почетка 21. века, учесталом употребом и злоупотребом смисла и првобитних интенција авангарди, посебно Маљевичевог и Дишановог дела.”

Лидија Мереник, Милета Продановић: бити на неком месту бити свуда бити, Фонд Колекција Вујичић, Београд, 2011, стр. 122.

„Пар лавова на капији је архетипска слика, он чува нешто драгоцено. Наравно, то може бити виђено као ‘лош укус’, објашњено као потреба за исказивањем моћи, нарочито у временима беде и несигурности. Али у том гесту ‘украшавања’, на елементарном нивоу, постоји приватна потреба за лепим. На сасвим супротном полу широког поља уметности постоје иконе авангарде. Стиче се утисак да је највећи део уметничке продукције друге половине двадесетог века заправо дијалог с неколицином великана, с њиховим делом али и ‘имиџом’. У том дијалогу, личности које су оспоравале конвенције полако постају неспорне и недодирљиве. Једноставан колажни гест није само укрштање ‘високог’ и ‘ниског’ – то је покушај да се ненаметљиво постави питање: Шта је то што је драгоцено у модерној уметности?
Лоран Хеђи, каталог 48. Октобарског салона

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону III-5-221/14 8. 2014.
Инвентарски број: 1335, 1372, 1373
Фото: Љубазношћу уметника

Орвието
инсталација: принт на алуминијуму и цртеж/гваш
70 цм x 1100 цм
2010.
Сликар, писац, критичар, један од водећих актера уметничке сцене осамдесетих и један од најважнијих аутора постмодерне у Србији, Милета Продановић у свом раду у пољу визуелне уметности користи богато национално и светско историјско-уметничко наслеђе, посебно византијско, кроз колажне и цитатне поступке.

Према речима историчарке уметности проф. др Лидије Мереник, Продановић је од „измишљања историје” из циклуса 80-их и 90-их рецентном серијом слика Екфраза из 2019. стигао до још једне, сопствене обнове слике.

„Уз бројне раније сликане и амбијенталне експерименте, Продановић сада, као и у својим најбољим сликарским делима (Анђео историје, 1997; Rolling skies – Умотавање небеса, 2004), наставља ‘измишљање слике’, што је карактеристично за његов свеукупан концептуални и сликарски метод. Његове слике, попут читавог његовог стваралаштва, најпре су сложена значењска, а тек последично визуелна поља.”

Лидија Мереник, текст за изложбу Екфраза, Галерија „Рима”, Крагујевац, 2019.

Рaд Oрвиeтo чине фoтoгрaфиjе и цртeжи дужинe 11 мeтaрa чиjи пaрaлeлни тoкoви тaмних и свeтлих низoвa гoтичкe фaсaдe нивeлишу мeтaфoру кoнтинуитeтa нaших живoтних тoкoвa, путoвaњa, дaљинe, врeмeнa. У овом полиптиху кojи чине фрaгмeнти гoтичкe фaсaдe кaтeдрaлe у Oрвиeту, мeђу кojе су интeрпoлирaни цртeжи/гвaшeви или сликe, дoслeднo je и дo крaja примeњeн кoнцeпт цитaтнoг и рeпeтитивнoг. Aли oвoг путa нeмa кoдa, ни прoсвeтитeљскoг нити билo кoг другoг, кojи би трeбaлo дeшифрoвaти. Њихoвa пoсeбнoст je упрaвo у суптилнoм прeлaску и пoвeзивaњу фoтoгрaфскoг прeдлoшкa с мaнуeлним свeтoм сликe, и ствaрaњу тajaнствeнoг oднoсa измeђу дoкумeнтa и сeћaњa, прoшлoсти и сaдaшњoсти, мaтeриje и фoрмe, ствaрнoг и зaмишљeнoг, бeспoврaтнoг и нeзaвршивoг…

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-479/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1383
Фото: Љубазношћу уметника

Избор библиографије:
Лидија Мереник, Милета Продановић: бити на неком месту бити свуда бити, Фонд Колекција Вујичић, Београд, 2011.
45. Октобарски салон, Континентални доручак, Културни центар Београда, 2004.
46. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.

О АУТОРУ:

Милета Продановић (1959, Београд, Србија) завршио је Факултет ликовних уметности у Београду 1983. године и на истом факултету магистрирао 1985. године. Специјализација у Лондону, на Royal College of Arts 1989–1990. Године 2009. на ФЛУ у Београду стекао је звање доктора ликовних уметности. Од 1990. ради на Факултету ликовних уметности у Београду, сада у звању редовног професора. У периоду 2015–2018. био је проректор, а затим током периода 2018–2019. ректор Универзитета уметности у Београду. Од 2011. године члан је Националног савета за културу Републике Србије, а у периоду 2015–2019. председник тог тела.

Излагао је (од 1980. године) на великом броју самосталних и групних изложби у Југославији и у више европских градова (Рим, Тибинген, Тулуз, Каркасон, Венеција, Беч, Грац, Праг, Регензбург, Кијев…) и Америке (Клиер Лејк – Хјустон, Колумбија – Јужна Каролина). Године 1986. излагао је на Бијеналу у Венецији, у југословенском павиљону. Излагао је на 45. Октобарском салону: Континентални доручак (2004) и 48. Октобарском салону: Микронаративи (2007).

Од 1983. објављује прозу, есејистичке текстове из области визуелних уметности и публицистику. Био је члан редакције часописа „Београдски круг”, „New Moment” (часопис за визуелне медије) и „Култура”.

Радови му се налазе у најважнијим музејским и приватним збиркама у Србији, земљама некадашње Југославије и у Европи. Добитник је већег броја најугледнијих националних награда из области књижевности и ликовне уметности. Живи у Београду.


МАРКО ТАДИЋ

Storypads
цртеж и колаж на папиру
променљиве димензије (4 ком)
2012.

Рад Storypads припада серији његовог уметничког опуса који се састоји из колажа, уметничких књига, видео-анимације, предмета и модела који спајају велику визуелну и менталну слику, замагљујући границе између фикције и документаризма, сећања и историје, прошлости и будућности. Storypads је низ колажа и цртежа који функционишу као инсталација или „филмски стрип” у просторној форми.

Интервенишући на пронађеним предметима/материјалима попут старих разгледница, свезака или фотографија из личне архиве, са бувљака или из смећа, Тадићеви радови скачу у лагано структуриране измишљене нарације отворене за различите интерпретације. Њихове референце – које се протежу од литературе, филма и историје уметности до радио-програма и популарне културе – постају окидачи који омогућавају процес слободних асоцијација, бескрајно истраживање које је у току, а које делује кроз опсесивне и свакодневне чинове цртања, експериментишући с материјалима и потенцијалним формама и значењима која тада могу да се произведу. Кроз постепени процес акумулације, Тадић често користи формате малог обима, попут уметничких књига или колажа, који потом еволуирају у веће архиве или низове анимираних филмова груписаних око одређених тема или специфичних мотива.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-295/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 1368
Фото: Милан Краљ

Избор библиографије:
Marko Tadić, Imagine a moving Image, 2016, Laura Bulian Gallery, Milano, Italija, tekst u katalogu autorke Ane Dević.
Marko Tadić, This is not a museum, 2016, Apoteka Gallery, Vodnjan, Hrvatska, tekst u katalogu autorke Branke Benčić

О АУТОРУ:

Марко Тадић (1979, Сисак, Хрватска) дипломирао је на Академији ликовних уметности у Фиренци 2006. године. Његова уметничка пракса најбоље се карактерише кроз медиј цртежа, монтаже, колажа и анимације. Добитник је Прве награде на Салону младих у Сиску 2001. године и Награде салона младих одржаног 2006. у Загребу. Добитник је бројних награда, попут Награде „Владимир Назор” за најбољу изложбу (2015), награде за најбољи дизајн на фестивалу хрватске анимације ФХАФ (2012), Награде „Радослав Путар” за најбољег младог савременог уметника (2008), итд. Његови филмови приказани су на многим међународним фестивалима анимираног и експерименталног филма. Ради на Академији ликовних умјетности у Загребу. Више информација на http://www.tadicmarko.com


МАРКО СТОЈАНОВИЋ

Демијен Херст, Кокаин хидро хлорид
гоблен реализовао: Радомир Стојановић, 2006.
114.200 убода
37,5 цм x 37,5 цм
(1993)

Серија радова под називом Нови гоблен, којој припада рад Демијен Херст – Кокаин хидро хлорид, јесте пројекат који открива шематске приказе за израду гоблена по мотивима слика групе најзначајнијих уметника двадесетог века. У питању су ремек-дела Маљевича, Мондријана, Фонтане, Алберса, Он Каваре, Хeрста, Кристофера Вула (минималистичка, апстрактна и геометријска) – све до монохромног платна Ивa Клајна, које потпуно руши сваки смисао веза, уништава свако задовољство слагања конца помоћу кога се добија илузија треће димензије – фигурације. Нови гоблен је нешто ново, како и сам аутор наводи – луксузна репродукција или још луксузнији оригинал.

Концепт пројекта Нови гоблен је врло промишљена и добра пројекција савременог тренутка. Ма колико, на прву лопту, све изгледало као добра досетка, јасно је читљива друштвено-социјална провокација. Аутор својим радом врло свесно приказује и изражава значења, вредности и уверења грађанског и потрошачког друштва, извесним ангажованим приступом у испољавању своје идеје. Истакнута је важност естетике саме гобленске шеме, тј. целокупног производа. Јасно је уочљив фокус на естетици у техничкој уредности. Сваки рад појединачно уз слоган ‟Make art for you”, сведочи о тежњи аутора да све буде савршено „упаковано” и примамљиво савременом конзументу, по естетским стандардима доброг модерног дизајна, па тако да постане и пожељна роба. Серију Нови гоблен чине и радови: Лучио Фонтана, Concetto spaziale attesa, 1956, 2007. године, 99.000 убода, 40 цм x 50 цм // Казимир Маљевич, Црни квадрат на белом, 1914/15, 2006. године, 102.400 убода, 36,5 цм x 36,5 цм // Пит Мондријан, Композиција бр. 9 са жутом и црвеном, 1942, 2006. године, 99.000 убода, 33 цм x 38,5 цм. Марко Стојановић често истиче да његово интересовање за гоблене потиче још из раног детињства, будући да је био окружен скупоценим и раскошним гобленима које је реализовао његов деда, који је читавог живота везао Вилерове гоблене. И уметников отац је реализовао гоблене што га је логично инспирисало да и сам на неки начин настави породичну традицију, која је искључиво била везана за мушке чланове породице. Све радове у оквиру циклуса Нови гоблен реализовао је уметников деда Радомир Стојановић.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: Откуп са конкурса Града Београда бр. Закључка Градоначелника 6-1382/09-Г – 12.9.2009.
Инвентарски број: 214
Фото: Милан Краљ

Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Andrej Tišma, Vez po modernizmu, prikaz izložbe (arhiva umetnika), Novi Sad, 2006.
Slađana Varagić Petrović, „Šeme za Novi goblen”, Artmagazin.info, oktobar 2005. http://www.artmagazin.info/index.php?option=com_content&task=view&id=118&Itemid=35 (приступљено 15. маја 2020)

 

О АУТОРУ:

Марко Стојановић (1982, Неготин, Србија) завршио је Академију уметности у Новом Саду с наградом Арт клинике Перспективе IV. Као представник АУНС-a боравио је у Lasalle-Sia College of the Arts у Сингапуру, као и на Академији уметности Универзитета Веракруз у Мексику. Током августа и септембра 2019. био је део резиденцијалног програма Homesession у Барселони. Више информација на http://www.markostojan.com/