Желимир Жилник

Досије : Стечајна маса
дигитализована мастер верзија ТВ серијала
3 x 30 мин
едиција 1/3
2008 – 2018.

Део рада био је изложен на 50. Октобарском салону Околност, 2009. године.

Playground продукција документарним серијалом комплетира причу о неуспелој приватизацији две зрењанинске компаније: кроз примере ШИНВОЗА и БЕКА актуелизује питање односа целокупног друштва према процесима привредне трансформације и отвара јавну расправу о друштвеним последицама ове трансформације.
Комбинацијом документарних снимака радничког протеста, видео архиве и изјава експерата из различитих друштвених области попут – економије (економисти и економски медијски аналитичари), радничких права (представници синдиката, правни стручњаци, психолози рада) и представника државних органа и институција надлежних за процес приватизације, борбу против криминала и корупције, покретање социјалног дијалога – покушавамо доћи до одговора на питање – због чега се о положају и правима радника углавном ћути?

Реализација и истраживачки тим:
Драган Гмизић, Драган Коларов, Чаба Полгар, Вук Вукмировић, Саша Срећковић
Редитељ: Желимир Жилник
Продуценткиња: Сарита Матијевић
 

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-291/18.10.2021.
Инвентарски број: 1706
Фото: квадрат из видео-рада, љубазношћу уметника

Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.

О АУТОРУ:

Желимир Жилник (1942, Ниш, Југославија) је филмски уметник из Новог Сада у Србији. Током изузетно плодне каријере, Жилник је снимио преко 50 играних и краткометражних филмова, који су представљени на међународним фестивалима у Берлину, Торонту, Ротердаму, Москви и Оберхаузену. Од краја шездесетих година двадесетог века, друштвено ангажовани филмови су му у бившој Југославији донели велика признања, али исто тако и цензуру током седамдесетих и деведесетих, због недвосмислене критике државног апарата. Нит која се провлачи кроз читав његов опус јесте моћ опсервације и производње снажних и утицајних наратива на основу живота обичних људи.
Недавно је Жилник имао велике ретроспективе каријере у галерији Кунстхале у Бечу (2020/21), Центру Помпиду у Паризу (2019), Синематеци у Аргентини (2018), на међународном филмском фестивалу у Мар дел Плати (2017), у Антологији филмских архива у Њујорку и Харвардској филмској архиви (2017), итд.
Његов рад је приказиван у програмима уметничких галерија, института и музеја широм света (Документа, Касел у Немачкој, Бијенале у Венецији у Италији, Институт савремене уметности у Лондону у Енглеској, Национална галерија уметности у Вашингтону у Америци, Музеј модерне уметности у Бечу у Аустрији, Музеј савремене уметности у Барселони у Шпанији, Универзитетски музеј савремене уметности у Мексико Ситију у Мексику, итд.).
www.zilnikzelimir.net


Владан Радовановић

Around
књига-партитура, фотографије у боји; видео
30 х 21 cm, 20 страна; 4′
1984-2021.

Around је воковизуелни рад снимљен као видео 1984. године. Centro Videoarte из Фераре наручио је реализацију овога рада у сврху учешћа на фестивалу Immagine e suono у истоме граду, фебруара 1984.
Цео рад се „окреће“ око енглеске речи „around“. Број одељака рада одговара броју слова/гласова те речи. Сваки одељак се звучно и визуелно бави сваким њеним словом и гласом. За потребе рада уметник је израдио од картона све реквизите и лично извео све предвиђене покрете и звукове. Сваки одељак доноси варијације интерпретација слова које се „окреће“. Последње слово „d“ ставља се испод огледала, чиме се добија слово „g“ изнад „d“, а што глас оцеловљује као „god“. Владан Радовановић је предложио воковизуел као вишемедијски род уметности који уз звучно, визуелно и просторно може укључити и кинетичко и тактилно уз обавезно значење. Он обухвата све звучне и визуелне појаве, правце и поетике од глосолалија и ропаличког стиха преко carmine figurate до конкретне, кинетичке, визуелне и звучне „поезије“.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу III-5-299/22.10.2021.
Инвентарски број: 1709
Фото: квадрат из видео рада, љубазношћу уметника

О АУТОРУ:

Владан Радовановић (1932, Београд, Србија) дипломирао је Композицију на београдској Музичкој академији, у класи проф. Миленка Живковића. Са још троје уметника 1958. оснива Медиалу, а 1959. је напушта. Иницирао  је оснивање Електронског студија Радио Београда, којим је руководио од 1972. до 1999. Године 1993. предлаже пројекат и оснива отворену групу СИНТУМ. Године 2000. предлаже оснивање Групе за ВИШЕМЕДИЈСКУ УМЕТНОСТ при Последипломским интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду.
Ствара и истражује у 10 подручја. Од 1953. бележи и црта снове. Од 1954. ради лик-значење-звук, потом воковизуел, и протоконцептуални пројектизам. Године 1955. уводи чињења (сродна каснијем перформансу). Исте године  у музику уводи минимализам или редукционизам, а 1958-1959. развија космичко-сакралну хиперполифонију. Од 1956. истражује у тактилизму. Од 1957. развија полимедиј (касније преименован у синтезијску уметност), идеограме и рад с телом (сродан каснијој телесној уметности). Од 1958. почиње да у ликовној уметности негује семиапстрактни структуризам.
У погледу чисто технолошког развоја, музику за траку ради од 1960, чисту електронску музику од 1966, компјутерску музику од 1977. и компјутерску графику од 1988.
Написао је преко 250 теоријских текстова о музици и новијим тенденцијама у уметности. Одржао је 29 самосталних изложби, перформанса и концерата у земљи и иностранству. Композиције су му трипут представљале Југославију (1969, 1976, 1988) на фестивалима Међународног друштва за савремену музику (SIMC).
Добио је једанаест домаћих и међународних награда за музику (међу њима су 3 прве награде на такмичењима Југословенска музика на Радију – 1969, 1972 и 1975, Октобарска награда 1971, II награда у Буржу за електроакустичку музику 1979, награда Gianfranco Zafrani на Prix Italia 1984, I награда на Међународној трибини композитора у Београду 1998), 6 за литературу (међу њима су Нолитова награда 1968, I награда на конкурсу Трећег програма Радио Београда за експериментални поетски текст 2006, Награда „Тодор Манојловић“ за модеран уметнички сензибилитете 2019), 7 за визуелне уметности (међу њима су I награда Министарства културе за најбољу мултимедијалну изложбу 1992, I награда за видео у Сао Паолу 1997, Награда Града Београда за Синтезијску уметност као најбољу изложбу у 2007. години, 2008, Награда САНУ „Милан Табаковић“ за Линеарију као најбољу изложбу одржану у периоду 2006-2008 године, 2009) и Вукову награду за изузетан допринос развоју културе 2014.
Члан је Удружења композитора Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Од 2001. је професор по позиву на Универзитету уметности у Београду, Група за вишемедијску уметност. Године 2005. постао је почасни доктор музике Универзитета у Колумбусу, Охајо. Године 2006. постао је почасни доктор вишемедијске уметности Универзитета уметности у Београду. Уврштен је у лексикон Срби који су обележили ХХ век – пет стотина личности.


ВАЛЕРИО БЕРУТИ

Девојчица и дрво
комбинована техника
92 цм x 71 цм
2008.

Радови Валерија Берутија, како цртежи тако и скулптуре и инсталације, задржавају поједностављене представе дечијих ликова, пред којима нам се, с једне стране, јавља носталгично осећање спокоја, а с друге, неке нелагодне неизвесности коју период детињства, из перспективе одрасле особе, носи са собом. Дечији ликови које Берути представља нису одређени ни временски ни просторно, они дају уметнику слободу да се „поиграва” с исконским темама и филозофским питањима.

Берутијево дело открива његово интересовање за детињство као уметнички објекат, као и његову заокупљеност једноставношћу линија. Он приказује колективну машту у којој деца постају метафоре у којима је свако способан да препозна себе. Дете приказано уметниковим усавршеним и наизглед „напорним” линијама води нас до сложенијих структура значења, асоцијација и осећања. Берутијеве линије преносе чистоту, невиност, крхкост, рањивост и носталгију.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: Правни основ: Откуп с конкурса Града Београда бр. Закључка Градоначелника 6-1382/09-Г – 12.9.2009.
Инвентарски број: 212
Фотографија: 

Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Валерио Берути: Сувише је светла да не бисмо веровали у светло, 7–30.09.2011, каталог самосталне изложбе, текст Зорана Ђаковић Миннити, Културни центар Београда, 2011.

О АУТОРУ:

Валерио Берути (1977, Алба, Пијемот, Италија) дипломирао је уметничку критику на ДАМС-у у Торину. Његов рад био је део многих важних изложби и музејских поставки, попут изложби у Националном музеју уметности 21. века MAXXI; године 2009. био је најмлађи уметник на 53. Бијеналу у Венецији; учествовао је у јапанском пројекту Kizuna један од најзначајнијих хуманитарних пројеката који су помогли реконструкцију Јапана након земљотреса; године 2012. освојио је међународно признање “Luci d’artista”; итд. Живи и ради у Вердуну код Кунеа, у некадашњој цркви из 17. века коју је купио и рестаурирао 1995. године.

Више информација на www.valerioberruti.com


Драган Срдић

Слатке идеологије 2
комбинована, гипс, гвожђе, стакло
100 х 50 cm (променљива)
2018.

Централно место инсталације заузима Богородица – Мадона, aутентична католичка статуа Богородице. Сама година настанка скулптуре – 1941., поклапа се са почетком Народно ослободилачке борбе и социјалистичке Револуције, покушајем успостављања нове идеологије чији је јeдан од носећих симбола звезда петокрака. Велики број петокрака поређан је у теглама за слатко. У њима изгледају некако пријатно, јестиво, бенигно. Начин на који је нови режим, под тим симболом, после победе Револуције наметао нову идеологију, свакако није био сладак, јестив и пријатан. Није било довољно да се преобликује сам човек, верник, јединка, морао се утиснути жиг нове власти и на једном од основних симбола вере – Богородици. Отуда на њеној глави нимб у облику петокраке.

Несрећа ових простора је у томе што је искључивост део сваког поретка. Можда је дошло време да се сада стане у одбрану петокраке.

Драган Срдић

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу : III-5-282/08.10.2021.
Инвентарски број: 1705
Фото:

О АУТОРУ:

Драган Срдић (1958, Београд, Србија) дипломирао је на Филозофском факултету, одсек Историје уметности.  Од осамдесетих година до данас излагао је на бројним групним (XV Бијенале младих, 1989, Ријека; Поглед на зид, 1996, Rex, Београд; Досије Србија, 2001, Беч, Берлин, Београд; 41. Октобарски салон, 2000, Београд; 42. Октобарски салон, 2001, Београд; 45. Октобарски салон, 2004, Београд; Пролећна излозба УЛУС-а, 2010, Београд) и самосталним изложбама (Тајна вечера, 1988, Галерија СКЦ Београд, Рани радови, 1993, Галерија СКЦ Београд; Герника, 1995, Галерија СКЦ, Београд; ВПИ, 1998, Галерија Дома омладине, Београд; Час анатомије, 2000, Ликовна галерија Културног центра Београда; Метрополис, 2005, Галерија  Звоно, Београд; Јосип Броз Тито 1980-2008, Галерија Ремонт, Београд; Кратки резови, 2016, Галерија Озон, Београд; Зид плача / Више оф надреализма, више од зенитизма, 2019, КЦ Град, Београд).


Зоран Поповић

Гестуални говор Јозефа Бојса
8 мм филм регулар, у боји, 18фпс дигитализован мастер
15’ 55”
едиција 2/5 (5+2АП)
1973/2016.

Филм је монтиран 1973. године, када је приказан у Студентском културном центру и још неколико пута током седамдесетих година, након чега аутор заборавља на филм и путеви уметности га воде на друге стране.
Међутим, 2016. године, уредник галерије Мењачница Goethe-Institutа започео је програм изложби (које се без прекида одржавају до данас, пуних пет година) где би се представљали радови уметника који су на неки начин сарађивали са немачким уметницима или су радили радове који су на неки начин у интеракцији са немачком уметношћу и културом. Тада сам се сетио да сам својевремено снимио већу серију црно-белих фотографија и сладова у боји као и поменути филм. За ову прилику сам се прихватио посла и у дигиталном формату урадио пост-продукцију овог филма. Поново сам монтирао, додао неколико секвенци кадрова и уснимио инструменталну музичку подлогу, музику Рихарда Вагнера. Ова дигитална варијанта филма настала је 2016. од материјала снимљеног године 1973.
Премијера дигиталне варијанте филма одржана је 3. марта 2016. године, у Goethe-Institutu, на изложби: Документ као уметнички рад: Гестуални говор Јозефа Бојса, филм и фотографије Зорана Поповића, 1973 (Фестивал уметности у Единбургу). Галерија Мењачница, Goethe-Institut Београд.

Зоран Поповић, уметник

У галерији Мењачница Goethe-Instituta уметник ексклузивно je представио филм и фотографије настале 1973. године када је на уметничком фестивалу у Единбургу, где је и сам излагао, снимио дванесточасовно предавање, светски познатог уметника немачког порекла, Јозефа Бојса (Joseph Beuys). 1973. године, на Фестивалу уметности у Единбургу, у Галерији Richard Demarco, на изложби Осам југословенских уметника, Поповић је излагао графике и слајд-пројекције своја два перформанса која је претходно извео у Београду (Перформанс Аксиоми, изведен у галерији СКЦ септембра 1972, и фото-перформанс, Скривање иза Sally Holman, реализован у парку Ташмајдан, јуна 1973).
На поменутом фестивалу, у оквиру програма Галерије Richard Demarco, који је био реализован 19. августа 1973, у сали Мелвил Колеџа (Melville College), на истом подиуму и у исто време, свако засебно је изводио свој перформанс, Марина Абрамовић, Гергељ Урком, Раша Тодосијевић и Зоран Поповић.
На истом овом месту, 20. августа 1973, Поповић је 8мм камером снимио перформанс Јозефа Бојса: Дванаестчасовно предавање, посвећено Анахарсис Клоцу (Anacharsis Cloots; пруски племић, рођен поред немачког града Клеве, значајна фигура француске револуције, члан Француског парламента 1792-1794). Поповићев петнаестминутни филм фокусира телесни и гестуални говор Јозефа Бојса. Филм је Поповић допунио музиком, којом се додатно дочарава естетско а мање прагматично интересовање за Бојсову акцију, и успоставља разлику између формалног преношења садржаја и телесног уобличавања комуникације. Бојсово предавање и Поповићев филм представљају крајности али и функционалну целину.
Поред филма, у галерији Goethe-Instituta било је изложено око 30 фотографија, у боји и црно-белих, већег и мањег формата, које садржајно одговарају филму, а као документ фотографије су и додатно занимљиве: у публици се препознају актери београдске уметничке сцене, Биљана Томић, Раша Тодосијевић, Гера Урком, Неша Париповић, Марина Абрамовић, Јасна Тијардовић, Нуша и Сречо Драган, Ирина Суботић, Жика и Сања Глигоријевић, Том Мариони (уметник, писац и кустос, који је 1970. основао Музеја концептуалне уметности у Сан Франциску).
Овај рад посвећен Бојсу, поред јасне документарности, својеврсно упућује на различите припадности Поповићевих наратива, од биографских до аналитичких и теоријских, такође посредно говори о времену, начинима деловања, утицајима и разменама унутар уметничке праксе тога доба.

Уна Поповић

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу : III-5-300/22.10.2021.
Инвентарски број: 1708
Фото: квадрат из видео-рада, љубазношћу уметника

О АУТОРУ:

Зоран Поповић (1944, Београд, Србија) је више од четрдесет година присутан на српској и некадашњој југословенској сцени, са врло приметном улогом и у одговарајућим међународним уметничким збивањима (о чему сведочи уметникова детаљна биографија и библиографија). Из његове богате уметничке биографије  посебно се издвајају следећи основни подаци. Један од чланова историјске групе шесторо уметника која почетком седамдесетих година прошлог века уводи у Београд идеје и поступке тзв. нове уметничке праксе извршивши један од најкрупнијих преображаја у поимању језика уметности и средстава уметничког изражавања. У том контексту Поповић је аутор низа пионирских и кључних радова као што су први филм уметника, филм Глава/Круг, 1968. и цео систем цртежа, фотографија, постера, инсталација и перформанса Аксиоми, 1971-73.
У време боравка у Њујорку 1974. ступа у лични и радни контакт са најужим центром предводника америчке концептуалне уметности, учествује у њиховим манифестацијама и сарађује у часопису The Fox, 1975. Свој њујоршки боравак документује ауторским друштвено-ангажованим филмом, Struggle in New York – Борба у Њујорку, 1976, антологијско дело српске и светске концептуалне. Учесник је бројних презентација савремене југословенске уметности у иностранству (Единбург, Беч, Варшава, Модена, Дортмунд, Берлин, Брисел, Луксембург, Рим, Ђенова и др), као и Бијенала младих у Паризу 1977. Заступљен је на ретроспективној изложби Нова уметност у Србији 1970-1980. у организацији Музеја савремене уметности 1983, исте године приређује самосталну изложбу под називом Нова иконодулија у Салону Музеја савремене уметности, којом отвара нову фазу и започиње са целим низом идеја и реализација настављајући их и разрађујући их до данас. Бави се теоретским радом и организацијом изложби, активан је у културном и уметничком животу средине. Учествује на међународној врло значајној изложби на којој је после пада берлинског зида дошло до предлога обједињавања западноевропске и источноевропске уметничке сцене Европа – Европа, Сто година авангарде у средњој и источној Европи (Europa – Europa Das Jahrhunderet Der Avantgarde In Mitel und OstEuropa) у Бону 1994, и заступљен је на узложби Рене Блока In den Schluchten des Balkan, у Музеју Фридерицианум у Каселу 2003. О његовом раду писано је или је својим прилозима заступљен у бројним публикацијама у земљи и иностранству, међу којима су од посебног значаја Theories and Documents of Contemporary Art, Berkeley: University of California Press, 1996, као и Art and Social Change: A Critical Reader – Anthology, Tate Publishing with Afterall, London, 2007, у којима је објављен његов текст For Self-Management Art. Друго издање ове књиге, објављено је на португалском и енглеском језику, у Сао Паолу, намењено је Бразилу и Латинској Америци. Добитник је више угледних награда; награда југословенског значаја Седам секретара СКОЈ-а у Загребу 1973. Награда 31. Октобарског салона за цртеж, Београд 1990. Награда Бранко Вучићевић, Београд 2019. Члан је удружења ликовних уметника Србије.

(Наративну биографију аутора написао Јерко Јеша Денегри)


АВИ МОГРАБИ

Z32
35 mm филм у боји
81’
2008.

Филм Z32 је прича о младићу, бившем припаднику елитне јединице Израелских одбрамбених снага, који препричава и реконструише убилачки чин својој девојци и гледаоцима. Младић, као анонимни исповедник, открива контрадикцију између адреналинског искуства с ратишта, како га препричава један војник, и потребе за опростом коју осећа цивил. Могу ли филм или биоскоп постати скровиште за ратног злочинца, једно је од питања које режисер поставља. Мограбијев изванредан филм, како га је сам описао – „документарна мјузикл-трагедија”, води нас кроз лавиринт који чине осећај дужности према домовини, признање кривице, молба за опростом и војничка стварност која је ретко предмет расправе. 

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 207
Фотографија: квадрат из филма

О АУТОРУ:

Ави Мограби (1956, Тел Авив, Израел) живи и ради у Тел Авиву. Студирао је уметност и фотографију, а прва продуцентска искуства стекао је радећи као асистент редитеља бројних реклама и дугометражних филмова. Његова редитељска каријера почиње 1989. године. Од 1999. године предаје на Oдсеку за документарни и експериментални филм на Универзитету у Тел Авиву и Безазел академији за уметност и дизајн у Јерусалиму.

Једнако је посвећен борби за социјалну, културну и политичку правду на Блиском истоку, као и експерименталном и иновативном приступу када је реч о филмском језику. Активан је у раду организације Breaking the Silence [Прекинути тишину], организације која сакупља сведочења израелских војника који су служили на окупираним палестинским територијама. Његови филмови били су приказани на бројним филмским фестивалима широм света као што су: Кан, Берлин, Венеција, Рим, Њујорк, Марсеј, Сан Франциско, Праг, Краков, Сао Пауло, Ротердам, Билбао, Тајван, Сплит…

Више о раду на www.avimograbi.org


СИНИША РАДУЛОВИЋ

77 питања
HD видео
7’
2015.

Рад је приказан у оквиру изложбе 56. Октобарског салона, Љубавни занос.

Концепт рада 77 питања је да једноставном методом питања и одговора уведе посматрача у стање егзистенцијалног проматрања реалности и емоција које је обликују.

Градативно креирајући висок емотивни набој, рад преиспитује позицију и етику уметника у данашњем друштву, али и уопште позицију човека у односу на тако креирану инфраструктуру.

Видео-запис као основу структуре користи found footage, public domain, генераторе аудио-записа, полиграфске методе испитивања и сличне артифицијалне материјале. Комбиновање ових елемената ствара атмосферу дубоке изолованости и нелагоде, која за циљ има да постави питања о лицимерју, нарцисоидности и недостатку емоције у свету (уметности) дефинисаном компетитивношћу и капитализмом.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-455/14.11.2018.
Инвентарски број: 1623
Фото: квадрат из видео-рада

О АУТОРУ:

Синиша Радуловић (1983, Подгорица, Црна Гора) дипломирао је и магистрирао сликарство на Факултету ликовних умјетности на Цетињу. Излагао је на бројним групним изложбама у Црној Гори, Србији, БиХ, Немачкој, Албанији, Швајцарској, Шпанији, Холандији, Македонији, Италији, Русији, Бугарској. Добитник је награде на 33. Црногорском ликовном салону за сликарство и награде за видео-рад на 38. Црногорском ликовном салону. Године 2017. добио је Награду Милчик за најбољег младог уметника у Црној Гори. Више информација на www.sinisa.me


СИНИША ИЛИЋ

Без предлога о конкретном решењу
HD видео, звук, цртеж – оловка на папиру
25’, 500 цм x 120 цм
2016.

Креирајући јединствен простор амбијенталне инсталације, аутор увлачи посматрача у игру сећања и односа према сећању без предлога конкретног решења за самог посматрача, али са снажним довођењем посматрача у игру сећања и ‘рада’ са сећањем”. Рад се бави и идејом пријатељства, које није само приватно и иза чијег се наратива распростире сва тежина историјских односа који у себе умрежавају појединачне судбине, а самим тим, и обликују или разграђују односе пријатељства и љубави.

Из образложења жирија 56. Октобарског салона

Рад је добио награду 56. Октобарског салона 2016. године.

Рад је приказиван у Паризу (Кадист фондација), Љубљани (Музеј савремене уметности, Метелкова), Загребу (Галерија Владимир Назор), Београду (56. Октобарски салон и Мартовски фестивал кратког и експерименталог филма).

Без предлога о конретном решењу јесте рад структуриран као просторна инсталација и видео који кроз три поглавља разматра појмове пријатељства и солидарности. Као историјску призму која прелама ове теме, узимам оквир Покрета несврстаних и сложеног политичког пејзажа друге половине XX века. Полазишна тачка целог рада, јесте руком исликана разгледница из приватне архиве, настала 70-их година прошлог века, исписана на невештом српскохрватском језику. Разгледница је упућена мом оцу као гест пријатељства египатског пријатеља и/или колеге. Предмет и порука кроз прво поглавље враћају нас у доба политике Несврстаних и односе које је тај покрет промовисао и креирао. Концепт света као слике политичке мапе, често приметан у политици Несврстаних, успоставља се и деконструише пред очима гледатеља кроз цео рад. Друго поглавље су белешке разговора с пријатељицом. Кроз садржај разговора, који се не чује већ бива забележен у телопима који улазе у монтажну структуру филма, провлаче се топоними попут Амстердама и Шведске, имигрантске и класне теме као и организовање живота у капитализму. Овај разговор, смештен у стан негде на западу Европе, реконструише потенцијале слободе прошлог времена, у исто време наговештавајући друштво које балансира на танкој линији између заједништва и ситуација контроле и микронасиља.

Последње поглавље видео-рада метафорична је и отуђена слика механизма масовне продукције слика, које репрезентују конфликт и притисак као друштвене матрице у чијим пукотинама треба наћи простор за сусрет.

Просторна инсталација обликује начин на који посматрамо филм и друге елементе у простору. Реч је о нехармоничном амбијенту упитне функционалности – у питању је уједно симулација и музеја и фикционализованог историјског кабинета. То је простор у којем су идеје и наративи рада нестабилни, они лебде отворени за интерпретацију тражећи фрагилне спојеве и релације које отварају простор за дељење времена, знања и емоција.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-472/16.12.2019.
Инвентарски број: 1668
Фото: квадрат из видео-рада, поставка 56. Октобарски салон, Борис Бурић

О АУТОРУ:

Синиша Илић (1977, Београд, Србија) је ликовни уметник који се кроз раличите медије бави друштвеним феноменима и механизмима истражујући форме рада, тензија у друштву, насиља и нестабилних ситуација. Међу оснивачима је ТкХ-Теорија која хода (2001–2017), уметничко-теоријске платформе из Београда. Излагао је у земљи и иностранству. Радове је приказивао у Музеју савремене уметности, Културном центру Београда и на Октобарском салону у Београду; Галерији Нова, Галерији Владимир Назор и ХДЛУ у Загребу; центру Жорж Помпиду, Кадист фондацији у Паризу; галеријама Тејт Модерн и Калверт 22 у Лондону; Уралском бијеналу у Јекатеринбургу, WUK и Open Space галеријама у Бечу. Истражује форме колективног рада и бави се сценографијом и дизајном сценског и изведбеног простора. Дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Ко-кустос је националне поставке Прашког квадријенала сценског дизајна и простора, 2019. Више о информација на http://sinisailic.blogspot.com


ОЛИВЕР РЕСЛЕР

Socialism Failed, Capitalism is Bankrupt. What comes Next?
видео
19’
едиција: 1/5 + 1 а.п.
2010.

У видео-раду Socialism Failed, Capitalism is Bankrupt. What comes Next? Реслер се фокусира на политичку и економску ситуацију у Републици Јерменији, једној од држава наследница Совјетског Савеза. Филм је снимљен у лето 2010. године на највећем јереванском базару, под називом „Бангладеш”.

Сваког дана више од хиљаду људи покушава да преживи радећи као продавци на базару „Бангладеш” у Јеревану, где не зарађују више од 100 до 250 евра месечно. У видео-раду они говоре како су преживљавали током криза у постсоцијалистичкој држави, која је затворила већину фабрика из совјетске ере и уништила мреже социјалне сигурности. Некадашњи фабрички радници описују промене животних услова до којих је дошло након распада Совјетског Савеза, говоре о својим надама и очекивањима да дође до друштвених промена. Док они живе у беди, мала, али веома утицајна класа корумпираних политичара и изузетно богатих олигарха удружује се с међународним корпорацијама, како би се још више обогатили профитима од преноса државне имовине и дозвола за рударство.

Бивши професор математике Левон Јеремиан, који ради на базару, напомиње да „95 одсто људи ради и добија минималну плату, што је по европским стандардима смешно ниско, а 5 одсто људи живи као арапски шеици”. Већина људи би се дефинитивно сложила с његовим описом широког јаза између осиромашених маса и олигарха у Јерменији. Ова дубока подела у супротности је са званичним ласкавим подацима.

Концепт, камера, снимање звука, уређивање видеа и продукција: Оливер Реслер
Интервјуи, превод и помоћ у уређивању: Арпине Галфајан
Аудио-монтажа и корекција боја: Руди Готсбергер
Истраживање о фабрикама: Нора Галфајан, Вахе Будумјан
Пројекат је спроведен током боравка у Јеревану у оквиру пројекта „Једи и ради”, режисерке Ане Барсегијан, а подржан од стране Utopiana и BM:UKK.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-82/3.3.2020.
Инвентарски број:
Фото: квадрат из видео-рада

Избор библиографије:
Oliver Ressler: Cartographies of Protest, Juan Antonio Álvarez Reyes, Marius Babias, Emanuele Guidi, Stella Rollig (Eds.), Verlag für Moderne Kunst, Vienna, 2014.
http://www.ressler.at/socialism_failed/

О АУТОРУ:

Оливер Реслер (1970, Кнителфелд, Аустрија) је уметник и редитељ. Његове уметничке инсталације, интервенције у јавном простору и филмови покрећу питања која се односе на економију, демократију, глобално загревање, облике отпора и алтернативан начин живота. Издвајају се самосталне изложбе у Музеју „Berkeley”, Музеју савремене уметности у Београду, Културном центру „Conde Duque” у Мадриду, Форуму за савремену уметност у Александрији, Простору „Cube” у Тајпеију, Уметничком институту „Wyspa” у Гдањску, Музеју Лентос у Линцу, Центру за савремену уметност у Севиљи, Салат Галата у Истанбулу и Националном музеју у Букурешту. Учествовао је на преко 350 групних изложби широм света. Аутор је тридесет филмова који су приказивани на бројним догађајима, у уметничким институцијама и фестивалима. Ретроспектива његових радова била је приређена у Центру за савремену уметност у Женеви 2013. године. Живи и ради у Бечу. Више о уметнику на http://www.ressler.at/biography/


НЕНА СКОКО

Циклус „БАЈКА О МИХАИЛУ“

  • Taraxacum officinale L „1,2,3,4,5,6“

КЊИГА-КРЕВЕТ (Љубав)
комбинована техника
190 x 150 x 20 cm
едиција: уникат
1998/2016/2017.

  • „Младић и Маслачак“

КЊИГЕ- МИНИЈАТУРЕ (Младић и Маслачак или Крај кога нема)
комбинована техника
шест мини књига, појединачне димензије 10 x 7 cm
едиција: уникати
1998/2016/2017.

Рад је био изложен на 56. Октобарском салону Љубавни занос 2016. године.

БАЈКА О МИХАИЛУ

Били једном један Младић и један Цвет маслачка.
Били су искрено и дубоко заљубљени једно у друго.
Мислили су да је највећа несрећа и препрека њиховој љубави
то што нису од истог рода.
Обоје су једног тренутка пожелели да буду као онај други.
 
Неразумљивом чаролијом њихове жеље се испунише.
Цвет маслачка se претвори у девојку,
а Младић у маслачак.
 
Сунце је, без обзира на све, и даље грејало,                      
а ветрови су наставили да дувају.

Нена Скоко Снежана

 

Највеће љубавне приче су трагичне… Овај рад трансцендира додир – од метафоре љубавног кревета, преко хода по танкој жици која ће их спојити, до додира који нестане попут семена маслачка. Ове књиге се могу листати, дотакнути руком, али и целим телом. Потпуно предавање у немогућим околностима љубавнике претвара у кловнове или трагичне ликове, а ове су две крајности представљене кроз оксиморон најдиректније телесности и фрагилно заточене спиритуалности.

Ивана Поднар

Бајка о Михаилу
Тема којом се бавим је ЉУБАВ, моја љубавна прича, делимично стварна, мистериозна, ирационална, могућа и немогућа бајка са поруком. Тема је обрађена кроз пет сегмената, пет књига које говоре о сусрету, пољупцу, љубави, растанку, крају. Овде су приказане две књиге:

КЊИГА-КРЕВЕТ (Љубав)
Жуто ћебе којим сам се покривала, чини корицу ове књиге. Странице књиге су пет ћебади које сам откала и украсила помпонима, а шеста страница је постељни чаршав на коме је одштампано Михаилово љубавно писмо. Бројање од један до шест за Михаила и мене је имало значење љубавне изјаве.

КЊИГЕ- МИНИЈАТУРЕ (Младић и Маслачак или Крај кога нема)
Листови мини књига су направљени од семена „падобранаца“ маслачка и лако их је поцепати, уништити. Немогућност љубави и престанак живота Михаиловог учинили су да развој моје љубавне приче не само да није леп него носи несрећан и трагичан крај. Маслачак обични (Taraxacum officinale) је из рода биљки корова. Не знам да ли га је могуће искоренити.

Нена Скоко Снежана, одломак из текста каталога 56. Октобарског салона

 

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-280/08.10.2021.
Инвентарски број: 1703
Фото: Љубазношћу уметнице, поставка 56. Октобарски салон

Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.

О АУТОРУ:

Нена Скоко Снежана (1960, Земун, Србија) дипломирала је и магистрирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, на Одсеку текстила. Усавршавала се код професорке Кирсти Рантанен на Универзитету индустријских уметности у Хелсинкију, у оквиру програма размене студената Министарства културе Југославије и Финске (1989); у класи професорки Магдалене Абаканович и Ање Гебел на Академији лепих уметности и дизајна у Познању, као стипендиста Министарства културе Пољске (1991–1993); на Голдсмитсу у Лондону (1994), као гост-последипломац код професорке Џенис Џеферис; у Њујорку на резиденцијалном програму CEC Artslink, у радионици за ручно прављење папира Dieu Donne Papermill (1999). Oсновала је и водила уметничку радионицу ЛУМ (Лаваторијум уметничких мисли, 1995–1998), посвећену истраживању и едукацији у области визуелног стваралаштва. Независно уметничко удружењe Пункт за уметнички експеримент покреће 2000. године, окупљајући велики број сарадника-уметника из земље и иностранства. Од 1989. године излаже и одржава бројне радионице, презентације и предавања у земљи (Београд, Зрењанин, Крагујевац, Горњи Милановац, Крушевац, Нови Сад, Бања Ковиљача, Врање, Боговађа, Сјеница, Суботица, Ниш, Рашка…) и иностранству (Босна и Херцеговина, Словенија, Македонија, Пољска, Литванија, Естонија, Холандија, Италија, Мароко, Русија, Енглеска, Данска, САД, Финска…). Чланица је УЛУПУДС-а (од 1985) и УЛУС-а (од 1999). У статусу самосталне уметнице је од 1992. Звање истакнуте уметнице добија 2005. Радови Нене Скоко Снежане чувају се у Музеју примењене уметности у Београду, колекцији компаније Теленор, у колекцији Imago Mundi Luciano Benneton Colection (Serbia Reconsidered, Contemporary Artists from Serbia), Атељеу 61 у Новом Саду и у Музеју Жана Лирса и савремене таписерије у Анжеу, у Француској (Musée Jean-Lurçat et de la tapisserie contemporaine, Angers).